Obmanjivanje birača i posledice

Nije nikakva novina da političke stranke obmanjuju birače obećavajući brda i doline u predizbornoj kampanji, da bi, kada dođu na vlast, izneverile birače. To je praksa ne samo u Srbiji već i u celom svetu, a birači, bar ponekad, umeju da to zapamte pa da kazne političare. Jedan od primera da to može skupo da košta bilo je predizborno obećanje Džordža Buša starijeg da neće povećavati poreze („čitajte sa mojih usana, nećemo povećati poreze“), a uradio je suprotno. 

Posledica je bila gubitak izbora od potpunog autsajdera Bila Klintona, dotadašnjeg guvernera male i beznačajne države Arkanzas. Po svim ostalim pitanjima Buš je imao odličnu poziciju, a posebno mu je spolјna politika bila trijumfalna (kraj Hladnog rata, raspad SSSR-a, poraz Sadama Huseina u ratu 1991. godine).

Probleme sa obećanjima koje ne može (ili ne želi) da sprovede ima svaka politička stranka koja dođe na vlast. Opozicija nema tu vrstu moralne i praktične dileme, pošto ne snosi teret vlasti i posledice odluka koje mora da donese. Upravo zato čudi i nagla promena stava većine prozapadnih stranaka, kao i njihovog predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša. Jedino je Narodna stranka zauzela stav da se po pitanju uvođenja sankcija Rusiji mora voditi računa i o interesima Srbije, uz ogradu da o tome treba razmisliti ako bude ozbilјnih pritisaka (pretnji).

Možda nije slučajno što se zaokret prozapadnih stranaka poklopio sa dolaskom novog američkog ambasadora Kristofera Hila u Beograd. Od tog trenutka počinje neprestana propaganda preko prozapadnih medija o neophodnosti uvođenja sankcija Rusiji. Skoro da nema nijedne javne ličnosti prozapadno orijentisane koja se nije decidirano izjasnila za uvođenje sankcija Rusiji i za to dobila značajan prostor u tim medijima. Gledajući kanale N1 i Nova S može se steći (lažni) utisak da su u Srbiji maltene svi za uvođenje sankcija. Koliko je to daleko od realnosti, pokazale su dva istraživanja javnog mnjenja; posle objavlјivanja rezultata autor prvog Đorđe Vukadinović je bio izložen „toplom zecu“ kao ruski čovek. Slične rezultate dobila je i CRTA, koja se finansira iz zapadnih izvora, pa se ne može zaklјučiti da je proizvod ruske propagande. 

Ako je ogromna većina građana Srbije protiv sankcija, neshvatlјivo je zašto su prozapadne stranke posle izbora okrenule ćurak, iako nemaju teret koji nosi vlast. Neće tu Đilasu i Ponošu nimalo pomoći prenemaganje tipa da su oni za sankcije koje pogađaju „samo elite“ u Rusiji, a ne narod (kao da u Srbiji postoje luke u kojima ruski tajkuni drže jahte). Doduše, moguće je da ti političari znaju (ili očekuju) da Vučić promeni stav i uvede sankcije, a onda bi oni bili prirodan partner u koaliciji na republičkom nivou, a ne SPS. Glasine o tome već ionako uveliko kruže u političkoj čaršiji u Beogradu.

Ostaje gorak utisak da je takvo ponašanje prema biračima nekorektno. Pitanje sankcija prema Rusije nije isto što i povećanje poreza (koje je koštalo Buša drugog mandata). U pitanju je odluka koja vezuje politički sudbinu cele generacije. Zato bi elementarno poštenje prema biračima zahtevalo da se o tome ne menja stav posle izbora.

Ako Vučić uspe da izbegne uvođenje sankcija Rusiji i nekako održi podnošlјivom ekonomsku situaciju, njegova vlast će biti dugotrajna. A za to će upravo biti zaslužna nekredibilna opozicija koja ne shvata da birače ne treba lagati, ako ništa drugo, bar dok ste još uvek u opoziciji.