Od Evrope klizimo ka Kini

Radikalski „narativ“ ponovo jaše u punom trku. Ceo svet je protiv nas, mrski Zapad gleda da nas satre, predsednik države čas se ogrće srpskom zastavom u Ujedinjenim nacijama, čas njome briše nos (da, da, postoje snimci, za one koji ipak ne mogu da veruju), a većinom glasova koji ipak nisu većina ako na našu stranu ubrojimo i uzdržane i odsutne, Generalna skupština UN usvaja Rezoluciju o Srebrenici.

To je na svetskoj sceni. Na domaćem terenu vlast postiže objektivno još veće uspehe. Ne samo da je razbila desni opozicioni blok i neutralisala opasnost sa te strane za decembarske izbore, nego je sada razbila i ujedinjenu opoziciju da završi posao.

Kuda, dakle, Srbija ide? Osim što izgleda da neumitno klizi u samovlašće i željeni radikalski apsolutizam čoveka koji se pokriva srpskom zastavom, izgleda i da gubi kompas kuda je zapravo krenula, osim ako ne planira da levitira sama između podeljenih svetova. Nova ekonomija nedavno je pravila debatu „Srbija između Istoka i Zapada – koji je naš put“, gde su pametni ljudi raznih profesija davali svoje viđenje gde Srbija treba da bude, a kuda zapravo ide i da li uopšte zna kuda ide. Koga zanima šta je rečeno, može pogledati na našem YouTube kanalu.

Za potrebe ovog teksta, izdvojićemo jednu drugu temu, a to je takozvani Novi plan rasta za Zapadni Balkan, koji je pokrenula Evropska unija. Suština je, u najkraćem: šest zemalja Zapadnog Balkana dobiće od 2024. do 2027. ukupno šest milijardi evra, većinom kroz kredite, a trećinu kroz donacije. To je milijardu i po evra godišnje za sve zemlje. Pošto je Srbija najveća, dobiće ukupno 1,6 milijardi evra za četiri godine.

Zahtevi Evropske unije više su nego ambiciozni: značajno povećanje vladavine prava (u čemu Srbija zapravo ide unazad), zatim energetika i usklađivanje u jedinstveno tržište. Tu je i usklađivanje sa spoljnom politikom EU, što treba čitati kao otklon od Rusije, usvajanje preporuka ODIHR-a po pitanju izbora i svakako rešavanje pitanja Kosova. Osim što su ovi zadaci za Srbiju politički većinom teško ostvarljivi, veliko je pitanje kolika je zaista želja Srbije da uopšte ide tim putem.

Pre svega, dugotrajnim trudom obe strane (i srpskih i evropskih zvaničnika) evroentuzijazam je u protekloj deceniji značajno opao. Pouzdanog podatka koliko je građana Srbije zaista evropski opredeljeno, u ovom trenutku nema. Različita istraživanja kreću se od 25 do nekih 45 odsto proevropskih građana, što je svakako manje od polovine.

Svojom medijskom mašinerijom i otvorenim gaženjem svih građanskih i demokratskih principa koje Evropa zagovara, vlast šalje jasne signale da ne deli evropske vrednosti, niti je to njen put. Treba li boljeg dokaza za to od prostih brojki: od onih nekadašnjih 35 poglavlja (sada klastera) koje je trebalo uskladiti sa standardima EU, Srbija je otvorila 22, poslednje još pre pet godina, dok je zatvorila (što se jedino broji kao završetak) svega dva. I dalje ni makac.

Evropa, sa druge strane, svojom čvrstom podrškom Aleksandru Vučiću uprkos svemu, i najvećim evroentuzijastima daje jasnu poruku da Srbiju ne vidi u svom društvu i time izaziva ne samo podozrenje, nego i razočaranje.

Za to vreme nastupa Kina. Prema podacima Narodne banke Srbije, Kina je najveći pojedinačni investitor u Srbiji: od ukupno 4,5 milijardi evra SDI prošle godine, iz Kine je došlo 1,4 milijarde evra. Iz EU je došlo 2,2 milijarde evra, ali od tog samo iz Holandije dolazi 738 miliona evra. Kako ova zemlja ima povoljan poreski tretman, preko nje zapravo dolaze investicije  iz trećih zemalja (pa i iz Srbije), kao što srpski biznismeni neretko investiraju u Srbiju i preko svojih firmi u drugim evropskim zemljama.

I u izvozu Evropska unija gubi primat. Od sedam milijardi evra koliko je prošle godine izvezlo 15 najvećih izvoznika, oko 2,2 milijarde izvezle su tri kineske kompanije (Zijin Mining, Zijin Cooper i Minth).

Zašto je sve ovo bitno? Ako Evropska unija zaista želi Srbiju kao evropsku zemlju u svom okrilju, onda ovih planiranih 1,6 milijardi evra (pretežno kredita) u naredne četiri godine sa ambicioznim planovima i krupnim zahtevima, nikako nije dovoljno. Primera radi, predsednik Srbije planira, prema sopstvenim rečima, u tom istom periodu da uloži 18 milijardi evra samo za akciju Expo. Prethodno će, naravno, da ih pozajmi. Od koga, pod kojim uslovima, da li je neophodno baš toliko, ne znamo, nikome ne polaže račune. Donet je Lex pecialis.

Takvi aranžmani ovoj vlasti daleko više odgovaraju nego zahtevna Evropska unija, koja postavlja uslove, traži pravila i kontroliše da li je dogovoreno ispunjeno. Sve što ova vlast nikako ne želi. Ali sa druge strane, to je sve što je građanima Srbije neophodno ako hoćemo da nam država opstane i postupa na uređen način, pod jasnim pravilima. Sve drugo, treba se bojati, vodi je u ogroman rizik, najblaže rečeno.