Od izbora dva putića

Kad prođu izbori, nova vlada ima dva izbora: da krene da radi, ili da nastavi da kuka. Po tome ćemo odmah videti kakve su joj namere, ali i kapacitet. Tu važi opšte pravilo, kako u preduzećima, tako i u politici – kad prethodnike naslede budući koji nemaju dovoljno ideja, znanja, pameti, moći ili bilo čega drugog što im treba da nastave dalje ili da budu bolji od prethodnika, oni počnu da zamajavaju narod (radni ili celokupni) po sledećoj proceduri: čim dođu, puste glasove kako prethodni pojma nisu imali. Potom pokrenu priču kako su još i silnu štetu naneli. Pa se onda fokusiraju na priču kako su ovi u stvari sve živo pokrali. Zatim najavljuju istragu šta je sve pokradeno. Da bi posle toga, sad već besnom i zgroženom narodu, obećali da će lopovi sigurno da plate po zasluzi.

Za to vreme se ništa, ili bar ništa korisno, ne radi. A ta činjenica onda izaziva niz problema – potroše se rezerve (ako ih je bilo), uzmu se krediti i oni se potroše, rashodi se gomilaju a prihoda nema, dugovi se povećavaju, plate se sve teže isplaćuju, moraju da se smanjuju, brod se opasno ljulja, a gnevni narod počinje da se komeša i pita – šta se ovo dešava? 
Onda stolujuća vlast počinje takođe da se komeša, pada u paniku šta da radi, pa odlučuje  da još jače udari po prethodnicima – da oni nisu ovoliko sve pokrali i upropastili, bilo bi i posla i para, ali to ćemo sve da raščistimo i da pohapsimo. U tom procesu stvara se psihoza – svako ko se ne pridruži napadima na kriminalne prethodnike, sumnjiv je i sklon odstrelu. Zato se većina (a ljudi su kvarljiva roba) pravi da te prethodnike, koji su sve upropastili, uopšte nikad nije ni poznavala, a i ako jeste, nije ih podnosila. Pa se brže priklanja aktuelnoj vlasti.
Tako vreme prolazi, dok i onaj poslednji naivac koji se „primio“ na priču ne počne da sumnja – pa dobro, hapsite lopove, ko vam brani, neka odgovaraju, ali šta mi sad da radimo? Oni odavno nisu tu da nam smetaju, vreme prolazi, a nama je sve gore. Šta ste vi za ovo vreme uradili? Dok na kraju svoj gnev ne okrenu prema onima za koje im naprasno pukne pred očima da su ih, usled nedostatka boljih ideja i „programa“, uzaludno zamajavali.
A ima i druga opcija, kojoj se nadamo. Ona jeste teža, ali nas jedino može spasiti: kako u firmi, tako i u državi, postoje „organi“ kojima je posao da se bave eventualnim zloupotrebama, krađama i time da saldiraju račun unazad, pa svakome prema zasluzi. Ali zato oni koji vode, firmu ili državu svjedno, gledaju napred – šta je bilo ne može se izmeniti, ali se zato pametni(ji) i pošteni(ji) potezi mogu vući dalje. Novi poslovi, nove investicije, novi zakoni, nova zarada, pa će se taj veliki napor, rad i znanje osetiti, a ljudi će to (valjda) znati da cene. O rezultatu paralelne istrage, ko je kriv, ko je pokrao i ko odgovara, imate kad da izvestite, ali ne zasnivate na tome sav svoj „program“.  
U takvom slučaju, naravno, ne optužujete svakoga ko se usudi da pita – šta je tačno do sada urađeno (osim nespornog Kosova i Evropske unije), koliko je investicija tačno došlo, šta je od bitnih zakona doneto, koliko je pravih, realnih radnih mesta otvoreno  – da je tajkunski plaćenik i protivnik reformi. Niko ne spori da ih ima i to ne malo. Ali takođe ima i onih koji su davno, dok to nije bilo nimalo poželjno ni popularno, ukazivali na pojedine tajkune, aktivne uništitelje srpske privrede i nailazili na gotovo opšte ćutanje tim povodom. Zato sada imaju pravo da pitaju svaku vlast – dokle ćete da nam govorite isključivo u futuru šta ćete da postignete? Dajte malo perfekta, šta ste dosad konkretno uradili, i prezenta, šta sad konkretno preduzimate. Ali ako je ikako moguće – bez upotrebe reči „reforme“. Toliko se ofucala da odavno ništa i ne znači. Jedino asocira na novo zamajavanje. Kad se posle izbora formira vlada, po rečniku koji krene da koristi, odmah ćemo znati čemu da se nadamo.