Oda ludosti

U poslednje vreme se sve pomalo raspada u ovoj zemlji. Protesti, blokade, štrajkovi glađu i drugi vidovi građanske neposlušnosti i dalje traju i intenziviraju se, američke sankcije Rusiji i njenim kompanijama nas pogađaju sve jače i ozbiljnije, taman koliko smo se i namestili. Strane fabrike, koje su nam onomad predstavljane kao vrhunsko dostignuće političko-ekonomskih napora, sada obustavljaju svoje operacije i masovno otpuštaju radnike, a ograničavanje marži pogodilo je do te mere trgovce da je i jedan inače vrlo uzdržani Delez ušao u otvoreni klinč sa državom.

Spirala haosa i realnih problema u koje je zemlja zapala toliko se brzo zavrtela da onaj koji se pita i odlučuje o svemu više i ne pominje sve one izmišljene probleme i dnevno generisani haos u kojem inače najbolje pliva. Ne pominju se više snajperisti, ne pominje se teroristički napad u Ćacilendu, ne pominju se Srbi-pešaci s Kosova. Nema ni govora o udžbeniku o obojenoj revoluciji, o pokretu za narod i državu, a ni o velikom, najvećem skupu u Novom Sadu, koji je sada već nebrojeno puta najavljivan, pa onda odlagan ili otkazivan.

Svakodnevno kreiranje paralelne realnosti sve manje i manje funkcioniše, a nove „afere“, koje bi nekada imale rok trajanja i po par nedelja, danas traju svega dan ili dva. Ne rade više ni šokovi, jer kad stalno ideš na to da iznova i iznova šokiraš ljude, to em sve manje radi samo po sebi, em si ih istovremeno zaista, uistinu šokirao jednim realnim događajem od kojeg se nisu oporavili ni nakon godinu dana. Nisi ih šokirao, doduše, ciljano i planirano, šokirao si tako što si svojom nesposobnošću i korupcijom ubio 16 njihovih sugrađana, a onda nisi priznao krivicu i prihvatio odgovornost već si postao još bahatiji i odvratniji i sa tim istim narodom ušao u otvoreni rat.

Stoga nije ni čudo što je zemlja u jednom neproglašenom vanrednom stanju, što se okolnosti i odnosi sve više i više zaoštravaju i što su se mnogi, kada se Vlada Srbije sastala zbog NIS-a, štrecnuli uz pomisao: „Hej, pa mi imamo i vladu!“ Jedan čovek i dalje pokušava da se bavi svime i odlučuje o svemu, pa će ove godine verovatno probiti rekord po broju televizijskih nastupa i nadmašiti famoznu granicu od jednog pojavljivanja dnevno, dok Vlada, formalno najmoćnija institucija u zemlji, tihuje i čeka da joj prođe oročeni mandat, uz što manje eksponiranja i generalno mešanja u sopstveni posao, ako je moguće.

I deluje kao da su svi oni zaista digli ruke od svega – što možda i nije loše, jer je izgleda bezbednije po sve nas kad ne diraju ništa – i da samo čekaju da vide kako će se razmrsiti ovaj Gordijev čvor u koji smo sami sebe svezali. A sva je prilika da razrešenje po njih neće biti nimalo dobro, pa što bi se onda sad tu nešto cimali oko bilo čega.

Pokazalo se da napredne strukture vlasti mogu i umeju da funkcionišu samo u stabilnim uslovima, a i tada veći deo kapaciteta i snaga koriste za razračunavanje sa neistomišljenicima nego za vođenje države. Ono što sada živimo je jako daleko od stabilnosti, te je sva impotentnost režima isplivala na površinu. Kao kada imaš posla ili moraš da spremaš ispit, pa prokrastiniraš koliko god možeš baveći se svakakvim glupostima samo da ne bi radio ili učio, tako i vlast umesto da rešava goruće probleme vreme troši na pokušaje da uguši ono malo nezavisnih medija, na prebijanje dece, žena i studenata na ulicama ili na organizaciju propalih skupova podrške kralju Ćacilenda.

A i što da ne? Ako smo već došli dovde, pa zašto da ne teramo do kraja, da vidimo šta će da se desi kad se sve spektakularno surva u provaliju. Bolje da se kajemo zbog nečega što smo uradili nego zbog nečega za šta nismo imali hrabrosti. Ili ludosti.