Odoše mir i stabilnost, ostade Vučić

I tako odjednom – u prodavnicama nema šećera. U medijima i po mrežama  izlaze fotografije iz hipermarketa u kojima još možete da kupite ili pun džak od jedno pedeset kila, ili kutiju šećera u kockama. Navalio narod da kupuje beli šećer kao da je to osnovna životna namirnica bez koje se ne može, a ne namirnica čije izbegavanje savetuje bukvalno svaki doktor i nutricionista.

A zašto? Zato što je predsednik države Srbije Aleksandar Vučić ponovo, gonjen ili sopstvenim demonima ili savetima svojih marketinških magova, odmah pošto je dobio izbore, počeo da širi paniku među ovdašnjim življem. Čeka nas užasna jesen, još groznija zima, gladovaćemo, smrzavaćemo se, ničega biti neće, držite se dobro, ko živ ko mrtav, biće gore nego ikad. Nemojte da vas nisam upozorio.

Nije tako predsednik rekao – krenuće sad da objašnjavaju ljubitelji predsednikovog lika i dela i dežurni botovi. Kako god da je predsednik tačno formulisao, to je suština. Nestašica šećera je prvi rezultat psihoze u koju su se ubacili oni koji još gledaju i slušaju šta predsednik ove naše države govori i koji mu još uvek veruju. Pred izbore je ponosno govorio – imamo hrane da nahranimo ceo region. Da, ali sad su izbori prošli, a narod se mnogo opustio i uljuljkao, pa ga treba malo prodrmati.

Da ne ispadne kako „u moru loših vesti“ nema i neka dobra, predsednik nas je obradovao da ćemo već 2028. imati metro i da će Beograd biti „među najmodernijim gradovima“. Tu se sad postavljaju dva pitanja: prvo, da li ćemo biti među najmodernijim gradovima kad u 21. veku izgradimo prvu liniju metroa koji su inače drugi najmoderniji gradovi izgradili i razvili do početka 20. veka? I drugo, jednako važno, da li će 2028. da važe one karte za metro koje je Aja Jung kupila još 2018. godine?

Šta, dakle, da zaključi prosečno sluđeni konzument medijskih sadržaja koje proizvodi predsednik države Srbije lično, a koje bi razvijeni maliciozni svet kvalifikovao kao lažne vesti? Prvo, iako je Srbija još uvek proizvođač hrane, pa i izvoznik, treba da se bojimo gladi. A do pred same izbore na televiziji nam je pokazivao fotografije punih magacina svega. Hvalio se predsednik da nam je kupio čak i sardine u konzervama, da ne brinemo. 

U međuvremenu se ispostavilo da su neki mangupi lagali predsednika. Rekli su mu da su im magacini puni, a ono – nisu. Neko je uzeo i prodao robne rezerve koje je trebalo da čuva i za šta mu je država plaćala. Ko je to uradio? Kako? Zašto? Ko je obmanjivao predsednika? Ko će da odgovara? Hoće li im se oduzeti novac zarađen krađom države? Ne znamo. Bila je o tome neka mala vest u novinama, krivi su neki seoski trgovci iz okoline Šapca i to je to. Idemo dalje.

A dalje ide struja: iako je Srbija mogla da izvozi struju sad kad je skupa i kad se očekuje nestašice energenata, ona je uvozi jer je mudrim rukovođenjem Elektroprivreda Srbije bezmalo sasvim uništena. Naravno da struja zato mora da poskupi, to nam je bez uvijanja objasnila ministarka energetike Zorana Mihajlović. Ali opet ne znamo ko je za to kriv.

Poskupeće, naravno, i gas iz Rusije, samo da vidimo koliko će da košta novi aranžman sa Rusima. A kad poskupe energenti, rastu i sve ostale cene. U zemlji koja ima poljoprivrednu proizvodnju, kao što je Srbija, prvo skaču cene đubriva, a to izaziva dve moguće posledice: ili poskupi proizvodnja, pa time i finalni prehrambeni proizvodi, ili se štedi na đubrivu pa se smanji proizvodnja, a to opet podiže cene hrane. Kako god okrenemo, inflacija je neminovna.

Situaciju su najbolje sublimirale neke šaljivdžije sa Tvitera kad su primetile: od predizborne naprednjačke parole „Mir, stabilnost, Vučić“ odmah posle izbora ostao nam je samo Vučić. 

I to je u redu. Tako smo izabrali.