Ogorčena bitka protiv obrazovanja

Pre dve-tri godine potpisnicu ovih redova put je naneo u Dablin, glavni grad Irske koja je proglašavana ekonomskim čudom. To je postala, govorilo se, zahvaljujući niskim porezima, pre svega na dobit preduzeća, što je privuklo mnoge multinacionalne kompanije da tamo otvaraju ispostave. U tom trenutku ovaj model je upravo osporavan zbog tvrdnji da se celokupno „irsko čudo“ temelji na privlačenju pre svega američkih kompanija (među kojima vodi Apple) koje žele da izbegnu plaćanje poreza. Kako bilo, Irska se iz ljutog siromaštva ipak izvukla i u drugoj polovini 20. veka postala zemlja sasvim solidna za život.

Ali to nije tema ovog teksta. Ono što se u Dablinu moglo videti na svakom koraku, jeste skoro pa kult njihovog najstarijeg univerziteta, Triniti koledža, koji je 1592. osnovala kraljica Elizabeta. Turističke ture po ceo dan prolaze kroz Triniti koledž, a grupe turista u ulozi vodiča na ulazu dočekuju najbolji studenti koji su se izborili za tu čast. Turistički autobusi, „dabldekeri“, prolaze pored Triniti koledža i vodiči turistima objašnjavaju njegovu istoriju i značaj za zemlju kroz istoriju, ali i za savremenu Irsku. U suvenirnicama se prodaju hiljade sitnica, od majica, preko šolja do lutkica, sa imenom i znakom Triniti koledža. 

Zašto je ovo uopšte bitno? Zato što čim kročite u grad, na svakom koraku možete da vidite koliko Irci polažu na svoj najstariji univerzitet. Sve se u Dablinu oko njega vrti. A zašto? Zato što veoma dobro shvataju da im je za izvlačenje iz teškog i može se reći istorijskog siromaštva i zavisnosti od Velike Britanije bilo neophodno obrazovanje. I oni su trpeli odliv mozgova, trpe ga i dalje, ali imaju i priliv mladih, pametnih ljudi. Neki dolaze upravo na Triniti koledž ili drugi poznati UCD da se školuju i kad se vrate kućama postaju svojevrsni „ambasadori“ Irske koju po dobru pamte, a neki dolaze u Dablin da tu žive i rade. Hrvate ste, recimo, mogli sresti na svakom koraku.

Britanci su čuveni u svetu upravo po svojim fakultetima. Uprkos astronomskim cenama, tu više ne igra ulogu ko ima novca da se upiše, već ko je u stanju da bude primljen. Sa vodećim američkim univerzitetima, iz čuvene IVY lige, to je slučaj još i više. Francuzi, Nemci, Holanđani i ostale bogate evropske zemlje takođe mnogo polažu na reputaciju svojih vodećih univerziteta.

E sada, kakva je tu paralela sa Srbijom? Niko do sada, u celoj srpskoj istoriji valjda, nije ovoliko prezirao, a pogotovu pokušavao da ponizi svoj univerzitet, kao što je slučaj sa ovom nesrećnom vlašću.  Vlast, sa Aleksandrom Vučićem na čelu, vodi pravi rat protiv akademske zajednice. Pet godina je trajao pokušaj da se do kraja ponizi, a time defakto i razori Beogradski univerzitet, pritiskom da se prepisani „doktorat“ ministra finansija Siniše Malog proglasi za pravi doktorat, uprkos tome što čak i oni koji misle da ih se to uopšte ne tiče, znaju da je reč o falsifikatu.

Kad je Etički odbor Univerziteta u Beogradu, na kraju, jednoglasno utvrdio da je u pitanju „neakademsko ponašanje“ i zatražio da se Malom oduzme doktorat, i ministar finansija i sam predsednik države ustvrdili su da je u pitanju „politička odluka“. Dakle, nisu profesori, članovi odbora, radili svoj posao i utvrdili da je Mali prepisivao pa taj njegov doktorat nije njegov pošto je ukraden, nego se, eto, bave politikom i gle čuda – udaraju na vlast.

Paradoksalno, ali to je u našem slučaju tačno: ova vlast počiva na neznanju, neobrazovanju, nekompetenciji i primitivizmu najniže vrste i svako insistiranje na akademskoj i svakoj drugoj čestitosti, za nju je neprijateljski akt.

Evo i zašto: vlast koja svom narodu želi dobro i radi u njegovom interesu, insistira na što kvalitetnijem obrazovanju, a profesori su u društvu cenjeni i priznati ljudi. Vlast koja želi da narod pokori i da njime „vlada“ čini sve da obrazovanje uništi, a da profesore unizi i uceni. Zbog toga bitka za normalnost i bitka protiv propasti počinju baš od obrazovanja. Tu je centar svega i vlast to zna. Zato se protiv pametnih ljudi ovako ogorčeno bori.