Okrenite list, uradite sve suprotno

Šta će da rade penzioneri ako im ja umrem – zakukao je potpredsednik Vlade Jovan Krkobabić pod pritiskom da prihvati bar zamrzavanje, ako ne i smanjenje panzija, kako bi se zakrpila rupa u budžetu i još drastičnije, država spasla od bankrotstva. Ako se svima uzme po 5.000 dinara zakrpiće se rupa u budžetu, ali neće preživeti penzioneri, vapi potpredsednik Vlade. A čemu služi država bez stanovništva.

Neće se teret krize slomiti preko leđa najsiromašnijih građana, obećavaju čelnici vladajuće koalicije. Danima su se sastajali da se dogovore preko čijih će se onda leđa slomiti teret krize, kad najsiromašniji čine većinu. Kriza je, kažu, nastala zbog neodgovornog i rasipničkog ponašanja prethodne vlasti. Tu čovek koji prati zbivanja ostane zatečen – pa ko je činio tu prethodnu vlast? Osim Vučića i Srpske napredne stranke koji su zamenili Borisa Tadića (Mirka Cvetkovića) i Demokratsku stranku, svi ostali iz prethodne vlasti su na broju. Da li su to sad priznali svoje greške, ili računaju da smo mi ovaj podatak izgubili iz vida?
Ako žele da okrenu list, neophodno je da urade sve suprotno od onoga što su do sad radili. Pre svega da misle kako da povećaju prihode, a ne (samo) kako da smanje rashode. U zemlji u kojoj ima 1,7 miliona penzionera i svega 20.000 više zaposlenih, u kojoj je privilegija da se uopšte primi plata, bez obzira kolika, možete sa smanjujete rashode i da teoretski idete ka njihovom ukidanju. Ali – mudrost je povećati prihode. A kako, ako mladi ljudi ili imaju želju da odu iz Srbije, ili imaju želju da rade u državnoj upravi. Zašto? Oni koji žele da rade, da uče, vredni su i ambiciozni, gdedaju kako da odu negde gde će im se to omogućiti, a da ih niko ne pita „čiji su“. Ovi drugi, koji samo žele da primaju platu i da ne zamaraju glavu, gledaju da se uvale u državnu upravu. Ako treba da se, u tom cilju, upišu u neku partiju – molim lepo, što se mora nije teško.
Zato je, od svih podela koje smo do sad gajili (ili trpeli) , Srbiji potrebna samo jedna – na one koji hoće da rade i na one koji neće da rade. Ako Aleksandar Vučić želi da iskoristi to što je neprikosnoveno najmoćniji čovek u Srbiji, dok je još najmoćniji čovek u Srbiji, i da zaista uradi istorijsku stvar za Srbiju , morao bi sav svoj trud i energiju da uloži u jedan jedini cilj – da princip kompetencije, rada i obrazovanja uspostavi kao vhunski i čak jedini kriterijum za to ko će koju funkciju da obavlja. To bi bio siguran dokaz da mu bildovanje stranke i sopstvene vlasti nisu najvažniji cilj. Ako bi to uspeo, ušao bi u istoriju. Doduše, verovatno bi i izgubio vlast.
To bi značilo da obrazovanje i nauka postanu najvažniji, a ne najsporedniji resor u vladi. To bi značilo postavljanje na mesto ministra obrazovanja čoveka od međunarodnog ugleda i kredibiliteta, koji je svoj život posvetio obrazovanju, koji je u stanju da oko sebe okupi najbolje, koji je u stanju da pametan svet dovede (ili vrati) u Srbiju. A partijski aparatčici neka se bave partijama.
Drugi ključni nacionalni zadatak je da kult nerada pretvaramo u kult rada. Da polako nestane sadašnje pravilo – ako hoćete da stvorite neprijatelja, samo ga naterajte da radi. Da postane sramota pominjati omiljene srpske izreke: niko ne može malo da me plati, koliko ja mogu malo da radim/ bolje džabe da sedim, nego džabe da radim/radio ne radio, svira ti radio. Da se sprovede suštinska reforma od sektora do sektora: nastavnici koji ne dolaze na časove – da odu iz škole. Službenici u javnoj upravi koji u radno vreme idu na pijacu dok ih stranke čekaju i gube svoje radno vreme – da odu  iz javne uprave. Silni vladini službenici koji se ubiše od putovanja na kojima je izvestan samo jedan rezultat, trošak iz budžeta, da se „prizemlje“ i daju izveštaje šta su uradili. Pa ako nisu ništa, da odu iz državne uprave. Lekari koji ne mogu da prime pacijente pa ih šalju u privatne klinike gde takođe rade, da oslobode mesto u državnoj ustanovi.
Jedini patriotizam danas je – pokušati da svako da sve od sebe, najbolje što zna i ume, bez kalkulacija i zadnjih namera, da Srbija krene napred. A za to nam je potreban rad, trud i znanje. Ta ideja okupila je ekipu koja je napravila ove novine, koje smo i simbolički nazvali „Nova ekonomija“. Dali smo sve od sebe da ih napravimo najbolje što znamo. Trudićemo se da afirmišemo ljude koji uspevaju da nešto urade, da predstavimo mlade i obrazovane, da zagovaramo akciju umesto pasivne kuknjave, da vršimo pritisak na vlast da bude bolja i radi u interesu građana, da promovišemo povezivanje sa svetom… Da li ćemo uspeti, zavisi od jedne stvari – koliko ljudi u Srbiji deli naše mišljenje. Sigurni smo da ih ima dovoljno.