Omanje jokićevanje

Odmah na početku ovog pisanija moram da se izvinim ljubiteljima tenisa i Novaka Đokovića što će biti malo uskraćeni: tenis niti volim niti gledam, a ono malo što sam Đokovića pratio u prenosima – skoro uvek mu nešto nije išlo. Te je na osnovu toga moj zaključak bio da ako hoću da Đoković pobeđuje, moram da ne palim televizor dok on igra. I izgleda da sam bio u pravu, premda bi mi ove mistične zasluge za Novakov uspeh teško ko priznao.

Dočim, razmatranje drugog dela preuspešnog sportskog dvojca iz Srbije je sasvim druga priča. Košarkaški entuzijazam pisca ovih redova poogroman je, još od kada je KK Radnički prihvatio da u svoje osnovnoškolske redove primi ne baš mnogo talentovanog klinca, sa nešto malo šuterske preciznosti. Karijera Kratkotrajne Košarkaške Zvezde potrajala je čak i do svečanog dočeka Josipa Broza po povratku iz nekog inostranstva. U sintetičkom dresu (od kojih ti se na vrućini ojedu i pluća iznutra), mahanjem se potvrđivala neraskidiva veza pionirske košarke i samoupravnog nesvrstanog bratstvojedinstvenog socijalizma na čelu sa Drugom Titom. Bez koske, takoreći.

Nikola Jokić, dakle, o njemu ćemo. On je uzrok aktiviranja svakovrsnog košarkaškog bulšita u poslednjih nekoliko nedelja. Jeste, on je revolucionisao poziciju centra u NBA, dodajući ovoj poziciji bekovski način razmišljanja. Jeste, on je u američki profesionalni košarkaški cirkus uneo malo jugoslovenskog basket mađioničarstva. Jeste, u nedostatku lebronovske telesne građe, on je koristio moždane kapacitete dostojne profesora Ace Nikolića. I jeste, svašta bi se moglo deklamovati u tim, sada modernim, ćaskanjima o Jokiću, sličnim onima koja se vode među poznavaocima vina, turističkih destinacija ili tipova automobila. Ali ajmo nešto drugo, kratko.

Ono kad je bila Korona i kad nismo smeli da šetamo (ni pse) po ulicama, Nikola Jokić je završio u „NBA Bablu“, najskupljem sportskom karantinu ikada. Tamo je doveo Denver Nagetse u finale Zapadne konferencije, na korak do finalnog susreta za NBA titulu. Nije postao MVP (Most Valuable Player), a za razliku od nas ovde – koji smo u toj pandemijskoj sezoni svako malo ispred televizora postajali MVP (Malopre Videh Predsednika). Što se i do dan-danas nastavilo, tako nam prečestih Obraćanja Naciji (skraćeno – ON). Srećom, od tad je i Jokić postao MVP – i to zamalo triput zaredom – pa smo se tako izjednačili u toj važnoj kategoriji.

Elem, za vreme tih, a i od tih dana, naš basketarbajter je za poneke ovdašnje ljubitelje košarke – a i ljubitelje dostignuća generalno – predstavljao utehu bez premca. Ovde virus navali – tamo Jokić odvali. Ovde samozvani geniji hvale svoje poraze – tamo Nikola skromno o svojim pobedama. Ovde sve na silu i sa zakašnjenjem – tamo sve na finjaka i u poslednjoj sekundi. Denverov broj 15 je bio – a i dalje jeste – neka vrsta savršene individualne suprotnosti i igri i rezultatima koje mi ovde imamo, a na čelu sa našim domaćim prvim pikom u svim mogućim draftovima. Isto Džoker, samo neke druge vrste.

Ovovremena, košarkaški (i teniski, ajde), indukovana histerija potrajaće još neko vreme. I ovo omanje „jokićevanje“ predstavlja lični doprinos istoj; od čega, naravno, ni nema neke koristi, kao što vajde nema ni od bilo kog veličanja naših, nekim čudom uspešnih, sportista. Sem ukoliko kolektivni zaključak ne skrene sa uobičajenog lamentiranja da sportski uspesi pojedinaca govore o tome šta mi ovde sve jesmo, samo eto slučajno nismo. Već naprotiv, da to govori šta mi sve nismo, a mogli bismo da budemo – jer ima slučajeva.

I hvala im na tome.