Ostajte ovde…

Ovu divnu rodoljubivu pesmu napisao je Aleksa Šantić još 1896. godine. Očigledno, i tada je zov tuđine bio veoma jak. Pesnik Aleksa je pokušao da probudi i pokrene emotivni patriotizam:

Sunce tuđeg neba

Neće vas grijat ko što ovo grije,

Grki su tamo zalogaji hljeba

Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Divna pesma, a efekat? Bojim se da je bio mali. Srpska dijaspora je tokom 20. veka višestruko uvećana, što zbog ratova, što zbog ekonomskog stanja. Poslednjih tridesetak godina emigracija je dobila ubrzanje i danas je Srbija jedna od vodećih zemalja u svetu po odlivu mozgova, odnosno jedna od poslednjih zemalja po sposobnosti da produktivno uposli svoje mozgove.

Stopa nezaposlenosti mladih je među najvišima u Evropi. Period čekanja na zaposlenje je među najdužima. A dobijanje posla, nažalost, manje zavisi od stručnosti, a više od partijske ili porodične pripadnosti. Pa kako onda očekivati da će mladi ostati ovde? Jedna moja bivša studentkinja, sa visokim prosekom, pet godina je pokušavala da ostane ovde, ali je nisu hteli. Otišla je u Austriju i tamo su je odmah hteli. I to u struci. Takvih primera ima mnogo. Veoma je interesantno to kako naši mladi i obrazovani kadrovi bivaju prepoznati kao privredni potencijal, kao ljudski kapital, kako se to danas kaže, a kod nas ne. Naravno, na našu štetu!

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdrugom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“