Paralelni svetovi

Pored svih ostalih podela, ovih dana postala je jako uočljiva još jedna – na one koji koriste internet i one koji ga ne koriste. Pa nekorisnici interneta aktuelnog predsednika vlade smatraju herojem koji je lično, svojim rukama, vadio ljude iz vode i doturao im hleb po onoj kiši, dok korisnici interneta traže njegovu ostavku smatrajući da je time demonstrirao neodgovornost i pokazao da nije u stanju da radi svoj posao, pošto je u kritičnim momentima radio tuđi.

Predsednik Vlade Srbije, pak, koji je političku karijeru izgradio na bespoštednoj kritici svojih protivnika, često ne birajući ni reči ni metode, sada pokazuje da on sam kritiku veoma teško podnosi.  To teško podnošenje toliko intenzivno demonstrira, da onda izaziva još veće kritike. Građani koji se informišu jedino preko državnih medija i paradržavnih tabloida mora da su zbunjeni njegovim nastupima – niti znaju ko ga to napada, niti kome i šta on to uopšte odgovara i od koga se brani.
Ipak, kritika je na Aleksandra Vučića očigledno bar donekle delovala – posle početnog gubitka (samo)kontrole, neprimerenog vikanja na saradnike i praktično širenja panike, kasnije je malo umirio nastupe. Patetika, dramatika, neprijatno obraćanje i želja za svakodnevnim slikanjem u medijima su ostali. A upravo to su bili veliki problemi ove vlasti i pre poplava.
Ljudima, rekle bi premijerove pristalice, ne možete nikako ugoditi. Dok je na tom mestu bio Mirko Cvetković, najviše mu se zamerala politička slabost, smetalo je to što se ponašao kao državni činovnik, mnogima je bio bezličan, bez žara i energije i zato im nije ulivao poverenje. Sada smo dobili suštu suprotnost – čoveka koji daje sve od sebe (i u tome uspeva) da nam okupira svu pažnju. Stalno nam govori o sebi – kako je (ne)raspoložen, kako se sekira, kako zna ko mu radi o glavi, daje lične donacije, lično vadi ljude i iz snega i iz vode, njegovi lični strani prijatelji će i da ulažu i da pomažu, on odlučuje da se promeni radno vreme. I opet nam ne valja.
Zašto? Zato što bi nam, očigledno, bila potrebna sredina između ove dve krajnosti: predsednik vlade jeste figura koja treba da ima političku snagu i time autoritet. Ali sa druge strane, on jeste državni činovnik koji novcem poreskih obveznika treba da radi u njihovom interesu i da ne priča o sebi, nego o njima.  Suvišno i patetično iskazivanje emocija je upravo to – suvišno. Svi mi možemo da plačemo gledajući ovu strahotu koja nam se dogodila, jer i jeste za plakanje, ali prvi čovek mora da zadrži pribranost, čvrstinu, da radi svoj posao i da nam  time ulije poverenje da zna šta radi.  Iznad svega, da vidimo kako institucije funkcionišu, što bi značilo da svako radi svoj posao.
A upravo to je naš problem koji se ozbiljno potcenjuje. Već dve godine, a poplave su to samo dovele do krajnosti, živimo u stihiji i psihozi. Ko god to negira, ili je neiskren, ili ništa ne shvata. Umesto pozitivne, radne atmosfere, stvorena je negativna, u kojoj su se jedni zabavljali, a drugi strepeli ko će sutra da bude javno prozvan kao tajkun, kriminalac, kritizer, tajkunski plaćenik i uopšte negativac. U atmosferi tenzija, sumnjičenja, pretnji, lova na veštice i neizvesnosti, biznis nikad i nigde nije cvetao. Već naprotiv. I oni koji bi radili povuku se, pritaje, prave se da su mrtvi dok „to“ ne prođe.
Ako tome dodate da se važni zakoni obećavaju ali ne donose, da se investicije najavljuju ali ne dolaze, da se objavljivanje pojedinih ugovora (Jat-Etihad na primer) najavljuje pa zaboravlja, da se stalno insistira na pesimizmu (opet suvišno iskazivanje ličnih emocija), nije čudno što u ovom trenutku svi stoje, skoro niko ništa ne radi. Pesimizam i apatija se onda prenose na sve ljude, nije im ni do čega, nemaju ni volje ni ideja da nešto započnu. A napredak se upravo zasniva na pozitivnoj energiji i novim idejama, koje se zovu inovacije. I na stavu da je zarađivati ne samo dobro i poželjno, već i neophodno. Uz poštovanje zakona i institucija, koje rutinski reaguju kad se zakon prekrši, obaveste javnost, ona to registruje i ide dalje svojim poslom.
Sve to mi nemamo. A onda nemamo ni zaradu, pa ne plaćamo ni porez, pa nemamo novca u budžetu, pa ne možemo da finansiramo ni pravnu državu ni svoje obaveze. U kriznim situacijama ljudi to vide i uzimaju stvar u svoje ruke – samoorganizuju se, pomažu, daju koliko mogu. To malo popravlja atmosferu, ali ne može država da funkcioniše na dobrovoljcima i SMS-ovima. Potrebne su joj institucije.
Ako se ljudi još i  boje da kažu šta misle, da im ne naiđe vanredna inspekcija, a ona uvek može „nešto“ da nađe, mnogo je teško da uradimo jedinu korisnu stvar – da radimo i zaradimo, kako bismo nekako, postepeno, sanirali ovu silnu štetu.  Ne želimo više da slušamo od predstavnike izvršne vlasti koliko je njima teško, već šta čine da nama bude lakše. Zato su izabrani i za to su plaćeni.