Pit, i to je Amerika

Čest povod za izbor teme u kolumni su mi značajni jubileji, koji iz drugog plana izvuku teme o kojima se ređe piše i koje nisu nužno dnevno aktuelne, što im, razume se, ne oduzima na važnosti. Tako se 4. jula obeležava 250 godina od usvajanja Deklaracije nezavisnosti SAD, jednog od onih dokumenata koji se danas često posmatraju iz perspektive sadašnjeg stanja stvari, i u kontekstu države koja još uvek ima najveću vojnu, ekonomsku, tehnološku i finansijsku težinu na planeti. Zbog te ambivalentnosti se lako previdi da je u praskozorje svoje nezavisnosti ta ista Amerika bila skup pobunjenih kolonija na atlantskoj periferiji Britanske imperije, bez stabilne centralne vlasti, bez zaokružene države u današnjem smislu reči i bez jakih izgleda da će se borba za nezavisnost završiti stvaranjem nove republike, s velikim šansama da to skonča kao još jedan ugašeni kolonijalni ustanak.

Iz ugla današnje geopolitičke podele sveta i uloge koju pojedine države imaju, moglo bi se postaviti pitanje kakve to veze ima sa Srbijom, ili zašto bismo uopšte analizirali dobre i loše strane jedne deklaracije koja nas se direktno ne tiče. Međutim, istorijski događaji se ne mogu razumeti ako se istrgnu iz vremena u kome su nastali. Osamnaesti vek bio je vek u kome su se, najpre stidljivo, zatim sve otvorenije, raspaljivale vatre oslobođenja, da bi se početkom narednog veka slobodarske ideje, kao požar koji više nije bilo moguće zadržati samo u okvirima jedne imperije, širile preko Atlantika, Evrope i Latinske Amerike. Potpirene tom vatrom, kasnije su planule i oblasti naseljene Srbima, gde se početkom devetnaestog veka oslobodilačka energija spojila sa slabljenjem carstva na Bosforu.

Čak smo i krajem devedesetih, kada kod nas bilo šta vezano za Ameriku u najmanju ruku nije bilo popularno, na pravnom fakultetu prilazili krajnje objektivno ovom dokumentu, i izučavali ga u kontekstu geopolitičkih okolnosti s kraja osamnaestog veka, sa osvrtom na njegov značaj za buduće konstitutivne poteze i akte raznih država.

Zato vredi podsetiti na period kada su i Sjedinjene Američke Države bile male, kada nisu bile nosilac svetske izvršne vlasti, čuvar pomorskih puteva, garant ili remetilac međunarodnog poretka, već politički eksperiment koji je nastao u globalnoj borbi protiv tadašnjeg imperijalnog poretka. U slavu tog perioda danas se u Central Parku nalaze spomenici Simonu Bolivaru, Hoseu de San Martinu i Hoseu Martiju, državnicima, generalima i simbolima latinoameričkih borbi za oslobođenje od španske vlasti. Taj niz spomenika, na jednom od najvidljivijih mesta u Njujorku, deluje gotovo paradoksalno kada se posmatra iz perspektive današnje moći Vašingtona, ali baš zato ima svoju težinu, jer podseća da je i Amerika, pre nego što je počela da određuje pravila drugima, nastala kao neko ko osporava pravo imperije da odlučuje u ime naroda preko okeana.

U tom smislu, Deklaraciju nezavisnosti ne treba čitati kao apstraktni muzejski tekst, već je treba posmatrati kao jedan od najvažnijih političkih dokumenata modernog sveta. Ona je bila akt raskida sa Britanijom, ali i mnogo više od toga u istorijskom smislu. Ideja da vlast ne potiče od krune, dinastije ili tradicije, u osamnaestom veku je zvučala prilično opasno, subverzivno i zapaljivo, jer je otvarala Pandorinu kutiju koja više nije mogla da se zatvori. Pa ako trinaest britanskih kolonija ima pravo da kaže Londonu da više ne pristaje na njegovu vlast, po kom osnovu to pravo sutra neće imati i druge kolonije, drugi narodi i druge periferije velikih evropskih carstava. Tako je i bilo.

Naravno, američka priča ni tada nije bila ni čista, ni tako bajkovita. Država koja je govorila o slobodi i jednakosti ipak je nastajala u društvu koje je između ostalog sazdano i na ropstvu, a starosedelački narodi nisu bili uključeni u obećanje slobode koje je tako svečano zapisano u deklaraciji. U tome je jedan od velikih američkih paradoksa – ideja je od početka bila univerzalna, a politička zajednica koja ju je izgovorila bila je ograničena interesima, rasom, imovinom i tadašnjim odnosima moći. Ali istorijski značaj Deklaracije reflektuje se i time što je Amerika sebi postavila merilo kome se nikada nije potpuno približila, ali od koga nikada nije mogla ni sasvim da odstupi.

Postoji još jedan važan deo te priče, presudan za razumevanje američkog uspona. Aleksandar Hamilton, prvi ministar finansija SAD, razumeo je da politička nezavisnost ne znači mnogo ako mlada država ostane ekonomski zavisna od svoje nekadašnje metropole. Ako bi Amerika ostala zemlja koja izvozi sirovine, poljoprivredne proizvode, kožu, drvo i ono što joj priroda daje, a od Britanije i Evrope uvozi sve što zahteva zanat, industriju, kapital i znanje, njena nezavisnost bila bi više formalna nego stvarna. Zato je Hamilton zagovarao razvoj domaće proizvodnje, zaštitu mladih industrija, državne podsticaje, carine i unutrašnje infrastrukturno povezivanje zemlje, svestan da se velika država ne gradi samo deklaracijama, zastavama i proklamacijama, već sopstvenim bankama, radionicama, fabrikama, fiskalnim sistemom i sposobnošću da sama proizvodi ono bez čega nema ni vojske, ni tržišta, ni stvarne političke autonomije.

Od zemlje koja je u početku morala da dokazuje da uopšte ima pravo na postojanje, Amerika je vremenom stvorila zaokružen privredni, institucionalni i politički sistem. Taj put nije bio ni brz ni plemenit u svim svojim etapama. Bio je obeležen građanskim ratom, diskriminacijom, istrebljenjem i potiskivanjem starosedelaca, teritorijalnom ekspanzijom, brutalnim kapitalizmom, krizama i unutrašnjim lomovima. Ali ono što je Ameriku, uz sve nasilje, nepravde i protivrečnosti na kojima se širila, razlikovalo od mnogih drugih mladih republika nastalih u doba velikih oslobođenja bila je sposobnost da energiju pobune pretvori u sistem, a sistem u kontinuitet.

Tu možemo da napravimo poređenje sa zemljama Latinske Amerike. I one su nastajale iz borbe protiv evropskih imperija, pre svega španske i portugalske. I one su imale svoje heroje, deklaracije, bitke, svoje republike, Bolivare i San Martine. Ali su, mnogo češće od SAD, ostajale zarobljene u ciklusima regionalnih podela, personalističke vlasti, vojnih udara, oligarhijskih republika, socijalnih eksplozija i zavisnosti od izvoza sirovina. Nije stvar u tome da su jedni voleli slobodu, a drugi nisu, niti u banalnom zaključku da su jedni bili sposobni, a drugi osuđeni na neuspeh. Stvar je u tome što je Severna Amerika uspela da svoj oslobodilački mit institucionalizuje, dok je u velikom delu Latinske Amerike mit slobode nažalost često ostajao jači od države koja je trebalo da ga iznese.

Sjedinjene Američke Države su dakle nastale kao antiimperijalni projekat, a vremenom su postale najuspešnija imperija modernog doba, odnosno imperija koja sebe nikada nije do kraja priznala kao imperiju. Taj preobražaj nije nastao preko noći, ali nije trajao ni stolećima. Od Deklaracije nezavisnosti do Monroove doktrine prošlo je manje od pola veka, ali je istorijska razdaljina između ta dva dokumenta ogromna. U Deklaraciji Amerika govori kao pobunjena kolonija koja traži pravo da sama odlučuje o svojoj sudbini. U Monroovoj doktrini već govori kao država koja upozorava Evropu da zapadna hemisfera više ne može biti prostor za njene kolonijalne avanture. U početku je to moglo da se tumači kao zaštita Novog sveta od Starog sveta. Kasnije će se sve jasnije videti da se, zajedno sa jačanjem američke države, menjala i njena pozicija, a sa njom i ambicije i afiniteti prema celoj planeti, koju je sve više doživljavala kao svoje neposredno geopolitičko okruženje.

Reklo bi se da najvažnija pouka američkog iskustva glasi da stabilne države ne nastaju iz stalnog počinjanja ispočetka i promene istorije. One nastaju iz sposobnosti da se stvori sistem koji traje duže od jednog mandata, jedne vlade, jednog predsednika, jedne generacije i jedne političke mode. Svaki put kada se napravi potpuni diskontinuitet, kada se institucije ruše zato što ih je neko drugi pravio, kada se prethodno iskustvo briše da bi novo izgledalo kao početak istorije, društvo se vraća unazad i dodatno zaostaje za onima koji imaju sistemski sled već vekovima. Tačno je da ono što je trulo treba promeniti u korenu, ali što je kontinuitet duži, to je sistem otporniji, a što je sistem otporniji, manje zavisi od karaktera, raspoloženja, slabosti i ambicija ljudi koji ga u određenom trenutku vode.

Zato jubilej američke nezavisnosti nije važan samo kao podsećanje na 1776. godinu, niti kao prilika da se Americi svede istorijski bilans sa svim njenim pobedama, nasiljem, idealima i licemerstvima. On je važan jer pokazuje kako jedna politička ideja, ako se pretvori u institucije, ekonomiju, vojsku, školstvo, tržište i sposobnost da se krize prežive bez raspada države, može za dva i po veka da promeni ne samo sopstvenu sudbinu, već i mapu sveta, ponekad emancipatorski, često brutalno, ali uvek u skladu sa sopstvenim interesom.

I kao na žici razapetoj između dve zgrade negde na Menhetnu, u Maloj Italiji, između Deklaracije nezavisnosti i globalne dominacije, između obećanja slobode i realnosti, nalazi se cela američka istorija.

Tako je Amerika za četvrt milenijuma prešla put od carinskog protekcionizma mlade države koja štiti sopstvenu industriju, preko liberalnog poretka koji je sama oblikovala kada je postala najmoćnija ekonomija sveta, do novog protekcionizma kojim danas pokušava da uspori uspon jedne nove sile koja prvi put posle dugo vremena, preti da Sjedinjenim Državama ospori mesto na vrhu svetskog poretka. Ali o toj Tukididovoj zamci, u nekoj drugoj kolumni.