Ostavka Krize

*Ovaj tekst predat je u štampu 25. aprila 2023. godine.

Poštovani građani, državljani, stanovnici i naselioci Srbije.

Podnosim ostavku.

Ja sam Kriza, vama toliko dugo i trajno poznato stanje, koje ste upoznali u različitim oblicima. Bila sam i politička i ekonomska, bila sam i zdravstvena i psihološka i moralna, nekada kolektivna, nekada individualna. Ponekad umem da budem i humanitarna i ekološka i rezultatska i stvaralačka i migrantska, javim se i kod onih koje drma pubertet, kao i kod onih koje tresu srednje godine. Ja, Kriza, mogu imati hiljade oblika postojanja, što sam i činila, svih ovih godina. Ali, verujte mi, više ne mogu. I mi krize imamo pravo na krizne situacije.

Dugo sam tu, pa sam se i navikla na sve vas: vi ste ljudi koji dobro podnosite krize, umete da se snađete u njima, čak i da iz krize – kako bi ono rekla ona vaša fraza – izađete kao pobednici. No, navika je, u ovom konkretnom slučaju, postala dvosmerna pojava. Te ste se i vi navikli na mene, što naš odnos čini sve lošijim, a što se meni nikako ne sviđa. Ne razumem zašto uvek mora da bude neke krize.

Stalno postoji potreba za nekom vanrednom situacijom u kojoj će se neko pokazati izvanrednim; svaki čas neki mudrijaš tvrdi kako sam ja u stvari razvojna šansa, pa će isti taj neko postati spasilac, zaslužan za iskorišćavanje te šanse. Vi ste, dakle, društvo koje ne može da funkcioniše bez krize, postali ste skupina ljudi, organizacija i institucija zavisnih od adrenalina poreklom od kampanjskog rada i improvizacije. I meni to smeta, jer ja ne mogu stalno da budem sa vama: i mi krize imamo dušu i mi moramo malo da se odmorimo. A kod vas je to praktično nemoguće. Vi kada nema krize – krizirate.

Ono što mi tu najviše ide na nerve jeste posledica te naviknutosti: za vas je kriza nešto obično, vi me više i ne primećujete. Ja sam vama nešto svakodnevno, podrazumevajuće. Izvinite, ali mene to vređa. Krize ostaju u pamćenju i istoriji, mi nismo samo tako neki period, sličan bilo čemu što se desilo pre ili posle. A vi se ponašate kao da sam ja nešto što je uvek tu, što nikad nije došlo i nikad neće otići. I šta god da uradim, vama je svejedno. Pa evo, recimo sada: kao da nikom ni ne smeta što je sve skuplje, što se sve teže dolazi do lekara ili majstora, što prejeftin državni kapital postaje preskupi privatni automobil ili nekretnina… I da ne nabrajam: gde ćeš veće i pogubnije krize? A vama je svaki dan kao i bilo koji drugi, tu i tamo se neko islablažnjava na društvenim mrežama, tu i tamo neko spomene kako ovo ne može još dugo i to je to. E pa nije, jer ja tako neću.

Dajem ostavku, dakle. Što se mene i vas tiče, odsad nema više krize, dolaze neka druga vremena. Ta vremena mogu biti bolja, a na osnovu svega onoga što ste zaključili kada ste prestali da me primećujete. Umesto mene, dakle, može doći Oporavak, moj konkurent, koga odavno niste imali a koga vam razni obećavaju već godinama. Ili, pak, vremena mogu biti još gora, a što znači da posle mene, na koju ste oguglali, dolazi vreme za Katastrofu. Ona me je već nekoliko puta pitala može li me s pravom odmeniti, ali sam joj uvek govorila da sačeka. Jer što ja duže trajem, to će ona biti impresivnija. Pa ste je na sreću nekako i izbegli. Evo, dosad.
Idem, dakle, neopozivo podnoseći ostavku. Vratiću se tek kada, jednog dana, budete razumeli da nije normalno da kriza bude normalna, odnosno da je kriza koja je normalna u stvari totalno nenormalna. A čak ni ja takva nisam i ne želim takva ni da budem. Doviđenja, dakle, i srećno vam vreme koje posle završetka ove i ovakve krize dolazi.

Pazite samo da me se ne uželite.