Pošto čovek?

Bangladeš, Pakistan, Honduras, Madagaskar… O ovim destinacijama smo do sada, u boljem slučaju, slušali u kontekstu turizma za one nešto više avanturistički nastrojene putnike ili, u gorem slučaju, u kontekstu jeftine radne snage, nehumanih uslova za rad, izrabljivanja radnika, čak i dece.

Te daleke slike ovaplotile su se ovih dana i kod nas. Možda pomalo iznenađujuće, ali nije da nismo išli ka tome. Onoliko je fabrika po Srbiji u kojima se radnici tretiraju tek malo bolje i humanije od životinja, u kojima ljudi nose pelene kako ne bi morali da idu u toalet, jer to valjda po poslodavčevoj profitnoj religiji nije bogougodno i u kojima radnici bivaju šikanirani na hiljadu i jedan način, ne bi li se minimalna crkavica uložena u njih maksimizirala u krajnjem profitu. Ako nismo lično bili u tim cipelama, vrlo je verovatno da neko od naših najbližih jeste ili bar znamo nekoga iz okoline ko je prošao ili prolazi takvu golgotu. 

I mislili smo, naivno, da od tog dna nema dublje i da ne može gore, da je ofucani ekonomski tigar proždrao šta se proždreti može, ali ispostavilo se da u Vučićevom zlatnom dobu uvek može gore, da ne kažem brže, jače, gore.

U centru najnovijeg skandala našla se kompanija Linglong, kada su organizacije Astra i A11 otkrile da se 500 radnika iz Vijetnama, inače angažovanih na gradilištu Linglonga, nalaze u maltene robovskom odnosu, jer su im pasoši oduzeti od strane poslodavca, a agencija koja ih je dovela u Srbiju je sa njima potpuno prekinula kontakt.

Smeštaj u kojem su se radnici nalazili je bio, blago rečeno, jeziv i neuslovan u svakom smislu. Od užasne nehigijene u barakama i mokrim čvorovima, preko nedostatka tople i pijaće vode, pa sve do obroka koji bi se teško tako i mogli nazvati. Neki od njih su u Srbiji već pet meseci, a u tom periodu su primili samo jednu platu.  

Pod pritiskom javnosti radnici su premešteni u bolji smeštaj, vraćeni su im pasoši, a Linglong je nevešto pokušao da se opere pričom da radnici nisu zaposleni kod njih već kod firme podizvođača, te da oni snose odgovornost za njihov tretman. Nije šija, nego vrat.

Državni zvaničnici su se, kako samo oni to umeju, pravili mrtvi tokom prvih nekoliko dana ovog prvorazrednog skandala, neviđenog u novijoj istoriji Srbije, kako neki vole da kažu. Kada su se oglasili, shvatili smo da bi bilo bolje da nisu. 

U taštini intelektualne praznine, posebno su se istakli predsednik zemlje Aleksandar Vučić i ministar građevinarstva Tomislav Momirović. Dok je jedan nemaštovito spinovao da se protiv Linglonga vodi kampanja i „je l’ treba da oteramo investitore?!“, drugi se pitao zašto radnici iz Vijetnama deo svoje prosečne plate, za koju tvrdi da iznosi 900 evra, ne potroše „da obezbede sebi dostojanstveniji život ovde“, valjda misleći da su ti ljudi došli da se ovde bahate, stanuju u njegovom hotelu i piju pinja kolade u Beton hali, a ne da svaki evro koji mogu, odnesu nazad svojim porodicama.

Tako su dvojica tipova, od kojih je jedan maltene ceo život proveo na državnoj sisi i nikad ništa čestito nije radio, a drugi život proveo pod staklenim zvonom i sve dobio na zlatnoj tacni bez ikakve muke i koji, na nesreću, vode ovu zemlju, dala sebi za pravo da nešto smatraju o radu, pravima radnika i o tome da li je u redu da se radnici tretiraju više ne ni kao životinje, već bukvalno kao robovi. 

I sve dok na pozicijama moći i odlučivanja imamo nekoga ko na činjenicu da poslodavac radnicima uskraćuje osnovna ljudska i radnička prava nabusito odgovara sa „Šta hoćete, da oteramo investiciju?!“ – što apsolutno niko nije tražio – nema ni govora o Srbiji kao državi koja brine za ljude, i tuđe, a i svoje. 

Oni su samo repromaterijal koji se ubaci u mašinu sačinjenu od niza masnim subvencijama privučenih „investitora“, a na drugom kraju izlaze lepo upakovani, ali prazni hvalospevi o neverovatnom ekonomskom napretku, svrsishodni jedino za osvajanje još jednog prokletog mandata.