Poštovanje Skupštine? Hahaha!

Ljudi koji su u stanju da pokušaju da zbog svog rasporeda pomere jedan Veliki školski čas, koji skoro 60 godina počinje 21. oktobra u 11h, kad su domaći kvislinzi đake i profesore izveli iz škole na streljanje, i traje 45 minuta koliko traje školski čas, spremni su na sve. Predsedniku je, eto, odgovaralo da ove godine Veliki školski čas počne u pola 11 i traje pola sata, jer je on imao toliko vremena, a procenio je da mu je zgodno da se pojavi, to jest da skokne na pola sata, pre nego što ode u Šabac na svečanu proslavu 15 godina od osnivanja naprednjačke stranke.

Kad se ceo Kragujevac digao na noge, gradonačelnik u ostavci, neki mladi Dašić, pokušao je da odgovornost za tu tešku svinjariju (druge reči prosto nema) prebaci na – opoziciju. Bez obzira na to što su pozivnica i satnica stigle upravo od Skupštine grada Kragujevca.

Kakve sve to veze ima sa temom ovog teksta, a to je da se pred poslanicima u Skupštini Srbije odjednom našlo čak 60 predloga zakona koje treba usvojiti dok ovaj saziv traje, a to je nepunih mesec dana? Na prvi pogled nikakve, ako ne uočimo nit koju naprednjaci vuku od svog svečano obeleženog postanka, a posebno od dolaska na vlast i od koje ne odstupaju: sve, ali doslovno sve u zemlji Srbiji podređeno je njima i njihovim interesima. Da li je to zakonito, nema veze. Da li nekoga vređa – ne da nema veze, nego utoliko bolje ako taj nije istomišljenik. Da li je to moralno, da li je zasnovano na interesu celog društva – hahaha, kakvo je to uopšte pitanje.

Da se, dakle, vratimo temi: Skupština Srbije dobila je na usvajanje pomenutih 60 predloga najrazličitijih zakona koji se, ako bi se radilo iole savesno, za mesec dana ne mogu ni pročitati.

Jasno je da su se neki zakoni ovako hitno morali usvojiti: pre svega Zakon o budžetu, da bi se nastavilo normalno funkcionisanje i izbeglo privremeno finansiranje, jer se sa konstituisanjem Skupštine i formiranjem Vlade Srbije, iskustvo nas uči, može otezati i 6-7 meseci. Posebno sada, kad su i samim naprednjacima ovi izbori neizvesniji nego ikad, pa su iz naftalina morali da izvuku i Tomu Nikolića i da ga iznesu na sunce. Za one kojima se Vučić smučio, a ranije su glasali za njega, evo ga Toma Nikolić koji ga je na vlast i doveo i sad deluje kao pojam normalnosti.

Ali ne samo što će Skupština na brzinu usvojiti budžet i nekoliko pratećih akata, već je vlast rešila na brzinu da usvoji i čitav niz sistemskih zakona. Izdvojili bismo medijske zakone, kao i Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom, po kome se naša nejaka zemlja otvara prema neuporedivo jačem partneru. Svi ti akti dostavljeni su Skupštini u petak, da bi u ponedeljak već počela rasprava.
Naravno, u takvom vremenskom tesnacu nikakve suštinske rasprave ne može biti o svim tim ključnim zakonima.

Pritom, na svaku iole racionalnu kritiku, na poslanike opozicije se ostrvljuje predsednik Skupštine, koji se ponaša kao stranački skoro-pa-simo-spasić, a ne kao treća ličnost u državi koja treba da obezbedi dostojanstveni rad najvišeg tela. Naravno, ne kidiše samo neotesani Orlić na opozicione poslanike, već se kao po komandi posle svakog nastupa opozicije javlja i čitav niz naprednjačkih „vedeta“ koje uz teške lične diskvalifikacije skreću tok rasprave, kako narod ne bi čuo i shvatio dubinu problema u kojima se ovo društvo nalazi.

Za ovakav bedan odnos vlasti prema Skupštini, najveći krivac su poslanici naprednjačke stranke, koji očigledno postupaju po nalogu svog „šefa“ Aleksandra Vučića. Opozicione stranke su propustile priliku da u jeku protesta formulišu precizne i jasne zahteve, koji bi se pre svega odnosili na rad parlamenta i na izborne uslove; umesto toga, opozicione stranke su postavile potpuno konfuzne zahteve, za koje se moglo pretpostaviti da ih vlast, tako formulisane, neće ispuniti.

Za politički život jako je važno da Skupština može da radi bez vređanja i šikaniranja opozicije. Bez toga, demokratija je samo farsa, jer ona podrazumeva pre svega parlament sa opozicijom, u kome možete da tražite odgovor od vlasti na sva pitanja, a da ne doživite „toplog zeca“ i besmislene uvrede. Naravno, demokratsko društvo podrazumeva ne samo normalno funkcionisanje parlamenta, već i slobodne medije.

Uništavanjem Skupštine, kao i svih institucija sistema, naprednjaci rizikuju da građani mogućnost promena u njima više i ne vide. Decembarski izbori su prilika da se ovakvoj vlasti pokaže gde joj je mesto. Da imaju više pameti i šlifa (ali onda ne bi ni bili radikali presvučeni u naprednjake), ako eventualno dobiju izbore, bilo bi mudrije da prestanu da mrcvare opoziciju u Skupštini i da poštuju najviše demokratsko telo u državi, znatno starije od njih. Ne postupe li tako, rizikuju da bes stanovništva, koji očigledno postoji i raste, odjednom proključa, a tada se posledice teško mogu predvideti.