Potmuli huk kraja

Tog 15. marta izašli smo na beogradske ulice sa mnogo toga na umu. Najpre, znali smo da ćemo prisustvovati najvećem skupu u istoriji ove zemlje. Znali smo i da će atmosfera biti napeta jer su vladajuće strukture, pre svega predsednik Srbije Aleksandar Vučić, danima i nedeljama ranije najavljivale da će se desiti „strašno nasilje“.

Znali smo da to nisu uobičajene prazne priče jer prvo, videli smo koliki je stepen očaja vlasti, a drugo, videli smo i crnokošuljaške batinaške bande koje su dva dana uoči skupa počele da pristižu u Beograd i smeštaju se u park nekada poznat kao Pionirski, a danas kao Ćacilend, kao što smo videli i da se po gradu strateški raspoređuju džakovi sa kamenicama i drugim oruđem i oružjem.

Ono što nismo znali jeste da je vlast spremna, kada je videla da joj planovi ne idu po planu, da udari na građane i zvučnim oružjem i to usred držanja 15-minuta tišine za nastradale u Novom Sadu. Treba vremena za procesuirati ovu činjenicu i tek će oni koji su u to bili umešani polagati račune, ali ono što je usledilo nakon toga nalikovalo je lošem skeču u nekoj vrlo bizarnoj komediji.

Svi državni organi tvrdili su da se nikakav napad zvučnim topom nije desio. Šta se desilo u Ulici kralja Milana, gde su ljudi padali na sve strane (pravo je čudo da nije došlo do stampeda), nisu objasnili. I ne samo da su tvrdili da se ništa nije desilo, već da mi zvučno oružje uopšte ni nemamo, iako su pojedine renimirane globalne kompanije uradile analizu snimaka i utvrdile da je nesumnjivo došlo do napada na građane. Najostrašćeniji u ni na čemu zasnovanom demantovanju bio je predsednik države, isti onaj koji nam je onomad govorio da nadstrešnica u Novom Sadu nije bila rekonstruisana, pa se posle ispostavilo da ipak jeste. On je na kraju izjavio da on, ako se dokaže da je išta slično urađeno na protestu, više neće biti predsednik.

U negiranju su ga pratili ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i MUP, kao i vojska, a najdalje je otišlo Više javno tužilaštvo, koje je najavilo da će se baviti ne time šta se zaista desilo, nego onima koji su govorili o tome šta se desilo, optužujući ih da šire lažne informacije i dižu paniku.

Nakon toga, isplivali su novi dokazi da su zvučni topovi ipak bili na ulicama Beograda, a pošto nije baš tako jednostavno demantovati fotografije i snimke, Dačić je onda priznao da ipak imamo uređaje, pravdajući se da je prethodna izjava da ih nemamo bila „nespretna“. Tako je ministar u svega 24 sata od potpunog negiranja prešao put od „dobro, možda i imamo, ali to je, ljudi, u magacinu, nije ni raspakovano“, preko „okej, imamo ih 16 komada i bili su na ulici, ali koristili smo ih samo kao zvučnike“ do „evo, pogledajte, evo tog uređaja, ali to nije LRAD 1000X nego LRAD 450XL, a i prazne su nam baterije, pa jesmo vam rekli da ništa ne krijemo od vas?!“.

Da li je to Dačić slučajno izofirao Vučića (više puta) ili je perjanica SPS-a ipak još jednom pravovremeno osetila vetrove promene – ne ove iz zvučnog topa – saznaćemo vrlo brzo. Jer sistem u kojem su ćaciji i batinaši okosnica moći, nema baš svetlu, a ni dugu budućnost. A sistem koji oružjem, pa makar i zvučnim, udara na sopstvene građane bez ikakvog razloga – još manje. Do sada su ljude ubijali uglavnom korupcijom, nemarom i bahatošću, ali ovo je novi nivo nakon kojeg više nema i ne sme da bude nazad.