Predizborni cirkus u dubokoj krizi Srbije

Vlast je uspela u nameri da pre izbora maksimalno podeli stranke iz opozicije. Pocepane su (beznadežno) i prozapadne stranke i stranke koje su protiv članstva u EU. Indikativno je da čak ni stranke koje vode nekadašnji klјučni lјudi Demokratske stranke iz vremena kada je imala vlast, od 2008. do 2012. godine, nisu mogli da se dogovore o zajedničkom nastupu, nego će nastupiti u (bar) tri kolone.

Početkom februara je izgledalo da je Dragan Đilas uspeo da se nametne kao „stožer“ prozapadnih stranaka, posebno pošto je bukvalno „zgazio“ Vuka Jeremića nateravši ga da prihvati kandidaturu Zdravka Ponoša za predsednika. Ta koalicija se  čak (pre)ambiciozno predstavila kao „Ujedinjena opozicija Srbije“. Međutim, trebalo je samo desetak dana da bi se ispostavilo da stvari za tu grupaciju i ne stoje naročito dobro: Ponoša je brutalno napao Boris Tadić (i ne samo on), a kandidatura Vladete Jankovića za mesto gradonačelnika Beograda preti da se pretvori u karikaturu. Đilasa je ubrzo napustila i „Skupština slobodne Srbije“, grupa „javnih ličnosti“ koju su, po našem mišlјenju, potpuno besmisleno mesecima „negovali“ i on i Jeremić.

Veliki uspon (bar po dostupnim istraživanjima javnog mnjenja) beleži grupacija nazvana „Moramo“, koja imenom očigledno kopira pobedničku zagrebačku koaliciju „Možemo“ i koja za Đilasovom grupacijom zaostaje samo nekoliko procenata. Pored samostalnog nastupa na gradskim i republičkim izborima, i oni najavlјuju da će imati svog kandidata za predsednika. Prilično je očigledno da i Boris Tadić namerava da se kandiduje (ako to ne uradi, njegova stranka nema šanse da pređe cenzus), pa je teško očekivati da će ijedan od kandidata dostići rezultat Saše Jankovića od 16,5% glasova iz 2017. godine.

U tom galimatijasu pliva još i „Kreni-promeni“ Savo Manojlović, koji očigledno pokušava da se nametne kao bitan faktor na političkoj sceni;  prvo je pretio da će „blokirati izbore“, zatim je, ispred Predsedništva, pojeo jagnje u Pionirskom parku kampujući pod šatorom, da bi na kraju promenio ploču, odustao od blokade izbora i najavio zasad nepoznate „akcije“.

Ništa bolјe nije ni kod nacionalno orijentisanih stranaka, koje su beskonačno usitnjene i kojima i mali cenzus od 3% predstavlјa ozbilјan problem; na izborima u Beogradu pitanje je da li će ijedna od tih grupacija uspeti da ga preskoči. Vlast je uspela da vešto pocepa POKS i da tako upropasti koaliciju DSS-POKS, koja je jedina sa tog dela spektra  mogla relativno lagodno da preskoči cenzus. Ministarstvo za državnu upravu već duže od mesec dana opstruiše pitanje statusa POKS-a, čime kvari planove i DSS-u i Dverima (sa kojima je deo POKS-a oko Žike Gojkovića) i otežava im predaju dokumentacije za izborne liste koja posle ne bi bila osporena. Propao je i pokušaj grupe intelektualaca da objedine stranke koje nisu bezuslovno za evropski put, pa će tako na tom frontu biti bar pet kolona sa isto toliko predsedničkih kandidata. 

Režim je tako postigao da čak i na beogradskim izborima, gde im je popularnost najniža, može da očekuje većinu, prvenstveno zbog prevelike fragmentacije u opoziciji. Rastur glasova može lako biti više od 10% (ne bi nas iznenadilo da bude i preko 15%), što će po svoj prilici obezbediti da SNS u koaliciji sa SPS-om nastavi da vlada u prestonici. 

Ali za ovako lošu situaciju nije odgovorna samo vlast. Kako racionalno objasniti napad Dragana Đilasa na skoro sve istraživače javnog mnjenja uz navođenje posprdnih nadimaka, odnosno „Vlaha“ za Vukadinovića iz NSPM ili („M“) Ulјarevića iz IPSOS-a? Zašto je Boris Tadić, neposredno posle potpisivanja obaveze skoro svih prozapadnih stranaka o nenapadanju u „Sporazumu za odgovornu Srbiju“, napao bez pominjanja imena Vladetu Jankovića, koji se odmah prepoznao i objavio da Tadić pomaže diktatoru da ostane na vlasti?

Zato sa velikom nelagodom čekamo aprilske izbore, koji teško da će bilo šta razrešiti u dubokoj krizi u kojoj se nalazi Srbija.