Đački murali na zidovima kruševačke gimnazije, koji su bili posvećeni književnicima i čitanju, prekrečeni su. Po mišljenju direktorke škole, školskog psihologa, zatim nečega pod nazivom „stručna služba“, pa čak i profesora likovnog, murali su bili „tmurni“ i „mračni“.
Na muralima su inače bili predstavljeni književnici poput Miloša Crnjanskog, Danila Kiša ili Isidore Sekulić i oni su bili samo deo književnog univerzuma na zidovima škole.
Đaci su, u saradnji sa profesorkom srpskog jezika Duškom Milosavljević, murale naslikali u okviru projekta „Čitanjem protiv nasilja“ i u ovaj poduhvat su uložili mesec dana rada. Reakcije gimnazijalaca su bile odlične, mnogo selfija je nastalo ispred tih murala u svega nekoliko meseci, sve dok jednog jutra svi oni na mestu murala nisu zatekli neočekivani prizor. Radovi su prekrečeni, a na zidovima su ostali samo likovi književnika, neprirodno uokvireni belom bojom, poput najlošijih fotografija iz ličnih karata.
Objašnjenje direktorke škole Biljane Dačić, između ostalog, glasi da murali „ne daju pozitivnu i prikladnu sliku“. Ovde bi bilo sasvim logično postaviti pitanje da li se direktorka ikada uopšte susrela sa nekim književnim delom ili piscem koji su dočarani na muralima, recimo Kišem ili Crnjanskim?
Ako jeste, onda je nemoguće ne upitati šta bi onda uradila sa tim delima kada bi imala dovoljno moći? Da li bi iz školskog programa izbacila njihova dela (ili bar neke njihove odlomke) koji nisu dovoljno optimistični i svetli, koji ne daju dovoljno pozitivnu i prikladnu sliku koja bi zadovoljila visoke kriterijume kako njene, tako i famozne stručne službe? Da li bi potom isto tako trebalo prekrečiti „Anu Karenjinu“ i njenu tragičnu sudbinu? Da li bi trebalo izvršiti male radove i korekcije na Andrićevom delu „Na Drini ćuprija“ jer, složićemo se, ima tu mraka i mraka? Šta sa Kamijevim „Strancem“, u kojem pomračenje uma dovede do besmislenog uništenja dvaju života? Zaslužuje li tako pesimističan tekst mesto u školskoj lektiri?
Na stranu to što su pojedini „mračni“ delovi kruševačkih murala predstavljali recimo kosmos ili noćno nebo, kao personifikaciju književnog univerzuma, ali sve i da je tu bilo tamnih tonova, u kakvom to svetu uopšte obitavaju oni koji su doneli odluku da ih prekreče? Kakve to savršene živote ti ljudi vode, u kakvim to idealnim mehurima od sapunice žive da može da ih uznemiri čak i malo crne boje na školskom zidu? Biće da je u pitanju jedan posve poseban univerzum, oštro suprotstavljen ovom književnom. Izgleda da je to univerzum u kojem je sve bleštavo poput prestoničke novogodišnje rasvete, izgleda da je to jedan svet napredan poput neprestano rastućeg BDP-a, svet optimističan poput plate od 500 evra koja samo što nije i grandiozan poput Beograda na vodi.
Škole bi trebalo da podstiču kreativnost, razmišljanje i promišljanje. Škole bi trebalo da pomognu u pripremanju dece za život, ali ne tako što će im glavu napuniti nepotrebnim podacima i već formiranim mišljenjima, već tako što će ih naučiti da sami kritički misle, preispituju i stvaraju.
Nažalost, škole vrlo često to ne rade. Čast izuzecima kojih svakako ima, ali prečesto se obrazovanje i pedagoški rad (ili je možda prikladnije reći – nerad) u školama svodi upravo na suprotno, da se kreativnost sputa, a kritičko razmišljanje suzbije i svede na minimum. Kome su potrebni mladi koji misle svojom glavom? Kome su potrebni mladi koji, eto, crtaju kako žele i kako misle da treba, a ne kako im se kaže i kako se od njih očekuje?
Nisu se u Kruševcu uplašili tamnih boja na muralima. Uplašili su se mladih mislećih ljudi, koji bi sutradan mogli biti kreativni i na neke mnogo nezgodnije načine. Danas cvetovi i kosmosi, sutra ko zna, politička karikatura ili nešto još gore. Zato je bolje to odmah prekrečiti. Za svaki slučaj.
