Pristali smo na siromaštvo, sad je borba za opstanak

Kako god da je shvatio glas naroda na svojoj ekskurziji u Malom Zvorniku, predsednik države Srbije je ljudima koji su pred njega istresli sav jad i očaj života koji on evo već 12 godina kreira, odlučio da ponudi – sebe. Njemu je uvek najteže. Rešili da ga ubiju, da zaustave progres. O bože, pa zar opet, zavapili su oni maliciozni koji ovaj problem shvataju olako.

Osim što je bajata i neumesna, ova priča je, u situaciji u kojoj se Srbija nalazi, krajnje neprimerena i čak bezočna. Predsedniče, narod nema šta da jede. Sve manje ima i vode da pije, na 40 stepeni. Kod lekara ide ko ima para. Ko nema, upisuje se na liste čekanja, pa ko preživi do zakazanog datuma.

Predsedniku je i dalje najveći neprijatelj mitsko biće Šolak. Zašto, zato što ima medije koji objavljuju baš ono što on želi da sakrije. Informacije su za njega, izgleda, smrtno opasne. Zato se stalno i upinje da naše živote direktno poveže sa svojim. Evo, ako ga ne ubiju pa ipak preživi, penzije će biti povećane za 11 odsto. Od kraja godine, ali zašto da se penzioneri već sad ne raduju. Ili da strepe za njegov život kao i za svoj, jer bez njega nema ni povećanja penzija. Da li je to cilj ove dve povezane poruke, odapete onako spontano, niotkuda?

Naruku ide i to što je narod skroman, sveo je svoja očekivanja na minimum. Jedna penzionerka u uličnoj anketi u mikrofon izjavi da je zadovoljna, od penzije uspeva da se nekako prehrani, a i vode ima ponekad, koliko mogućnosti dozvoljavaju. Njoj više ništa i ne treba.

Šta ovoj penzionerki vredi podatak koji je izneo Eurostat (evropska statistička agencija) da su cene hrane u Srbiji dostigle one u Holandiji recimo, ali je problem što je prosečna plata u Srbiji samo pola od one u Holandiji. Cene hrane i bezalkoholnih pića u Srbiji bile su prošle godine na 96 odsto evropskog proseka.

Jeftiniju hranu od Srbije imale su recimo Poljska, Rumunija, Bugarska, Turska, a svuda su plate veće nego u Srbiji. I u dve zemlje gde su plate približne kao kod nas, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, cene hrane su niže. Priča o čuvenoj „prosečnoj“ i „minimalnoj“ potrošačkoj korpi postala je sasvim besmislena, priznaju i sindikalci.

Da li da pominjemo i odeću? Ona je u Srbiji prošle godine bila skuplja za dva odsto od proseka Evropske unije. U svim okolnim zemljama (osim Albanije) odeća je jeftinija nego u Srbiji.

Eto u takvim uslovima živi većinska Srbija. To sastavljanje kraja s krajem se u evropskoj zemlji 21. veka ne može ni tretirati kao život, ako tu reč shvatamo kao iole dostojanstvenu pojavu: da jedemo šta želimo, da odenemo ono što nam se dopada i da se luksuziramo novom obućom, da otputujemo jednom leti i jednom zimi, da izađemo u restorane i kafiće kad želimo i da u automobil (koji naravno imamo) sipamo više od dva litra goriva.

O, pa vi biste se, gospođo novinarko, bahatili? To od poštenog rada ne može da se priušti. Samo lopovi tako žive. Treba biti skroman, preživeti sa onim što imamo, nismo mi bogata evropska zemlja. Sijaset ovakvih komentara naređa se ispod svake slične pobune protiv „skromnosti“ koja podrazumeva bedu, ispod svake tvrdnje da siromaštvo nije vrlina i ukazivanja da pravo na pristojan život nikako ne treba povezivati sa nepoštenjem. Naprotiv. Država služi da većini omogući da živi od svog rada.

Zašto bi čovek svojom voljom pristajao na mrvice koje mu bacaju upravo oni koji se na njegov račun bezočno bahate i bogate?

Teze o siromaštvu kao vrlini nam, sasvim perfidno i uporno, vlast nameće prvo sa vrha države, potom preko svojih čauša i famoznih botova, dok narod polako ne počne da prihvata nametnuto siromaštvo kao normalno stanje i logičan poredak stvari. Kao zaista krajnji stadijum pokazuje čak i zahvalnost prema milosti gospodara koji mu i tu poslednju koricu hleba i čašu vode nije oduzeo. A mogao je, ko će da ga spreči.

I taman kad su mislili da je posao završen, da je narod dobrovoljno preveden u status robova kojima je dovoljan goli život i kora hleba, a vode eto, koliko ima, izgleda da se desio preokret. Oni koji su do juče krotko ćutali, odjednom su izašli na ulice širom Srbije da kažu – e, sad je dosta.

Gledamo i trpimo epsku pljačku, zaduživanje unuka, opštu otimačinu, vladavinu najgorih, uništavanje obrazovanja, razaranje zdravstvenog sistema, bežaniju iz zemlje svih koji mogu da odu, pretvaranje Srbije u deponiju, ali kad ste došli dotle da nam prekopate zemlju da biste i iz nje izvukli šta još možete i zatrovali nam i zemlju i vodu, to je ipak previše. Vitalni resursi su upravo zdrava zemlja i čista voda.

Kako će se završiti ovaj otpor naroda protiv nauma vlasti koja je očigledno napravila račun bez krčmara, to sada niko ne zna. Ali ono što ljudi očigledno shvataju, jeste da je ovo bitka za opstanak. Predugo se ćutalo i trpelo. Zato je bitka teška, treba nadoknaditi ovoliko ćutanje i pobediti. Nema se kud.