Problem paralelne stvarnosti

Nemamo više problem paralelne stvarnosti samo u zemlji, nego se on proširuje i na odnose sa svetom: ako MMF u svom izveštaju napiše i objavi na zvaničnom sajtu da Srbiju umesto privrednog rasta čeka recesija, a umesto zapošljavanja nova otpuštanja, ministar finansija požuri da nam javi kako se MMF posle intervencije ispravio i izvinio. Kad nemački privrednici zajedno sa ambasadorom izađu na pres konferenciju i jasno i glasno kažu da atmosfera za biznis nije dobra i da je klima generalno loša, pa zato tri nemačka preduzeća umesto kod nas idu u Makedoniju, premijer odmah otrči da otvori neki pogon i da izjavi kako je klima u stvari dobra i kako oni nisu rekli to što smo prethodno čuli. Ako diplomate i predstavnici privrede najvećeg spoljnotrgovinskog partnera Srbije skinu rukavice i predstavnicima vlasti se obrate ovako direktno i neuvijeno, onda je to jasna poruka na koju treba obratiti pažnju. Nije mnogo inteligentno, a nije ni korisno, to tumačiti kao „geopolitički dirigovani postupak sa krajnje jasnim motivima, jer su samo do pre dva meseca tvrdili suprotno“, kako nam je odmah objasnio jedan „državni“ analitičar. Pošto nisu tvrdili suprotno, već ovo isto, samo uvijeno. A šta ako obrnemo priču – nemački privrednici su, recimo, jedno vreme podržavali svoju vladu u njenoj političkoj podršci Vladi Srbije, ali sad je došlo vreme da gledaju svoj biznis. I kad pogledaju, imaju šta i da vide: nepredvidljivost ekonomske politike, lošu transparentnost javnih tendera, već čuvenu korupciju, neefikasnu javnu upravu i, sve u svemu, lošu pravnu sigurnost. Zato su se nemačke kompanije koje rade u Srbiji izjasnile da će ove godine zaposliti za trećinu manje radnika nego prošle. Tvrdnju da se građevinske dozvole od sada dobijaju za 28 dana komentarišu dodatkom „da, kad se sve pripremi, a dok se pripremi, trebaju vam meseci“. Ko god je bilo kad bilo šta ovde gradio, zna da je to tačno, ta građevinska birokratija je najtvrdokorniji tamni vilajet i onaj ko to stvarno razmrsi i uredi, biće čarobnjak. Osim kad država krene da gradi Beograd na vodi i nikoga ništa ne pita, ali to je očigledno druga stvar. Što „običnim“ investitorima takođe mora da smeta. Stari lisac Rasim Ljajić nije baš tako skočio na prvu loptu. Odmah sutradan praktično je ponovio sve što su Nemci rekli – da se mi za investicije borimo sa konkurencijom iz okruženja, da imamo problem sa prevelikom birokratijom i suvišnim procedurama. Ostali ćute, a mediji se uporno bave pitanjem da li se prosula kafa po instrument-tabli prezidencijalnog aviona ili je padao kao kamen sa kljunom nadole, tek, eto nije predsednik stigao na sastanak sa papom. Ono što stranim ulagačima sigurno mora smetati još i više, a smeta i domaćim privrednicima ali ćute, jeste novi performans premijera namenjen biračima – na pitanje novinara da li će biti kupljen novi državni avion, on je zagrmeo: „Nema para ili, ako hoćete, ne dam pare!“ Osim što je iznervirala svakog poslodavca i zaposlenog koji je makar dinar uplatio u budžet, ova izjava para uši i principijelno. Čije pare predsednik vlade, dakle državni nameštenik, po svojoj volji može da „da“ ili „ne da“? Isto je i pitanje čije zemljište, na primer pored Dunava, bilo koji državni službenik, mimo zvanične zakonske procedure, takođe može da „da“ ili „ustupi“ ili proda, čak ne znamo tačno ni šta je u pitanju, niti pod kojim uslovima. To se može raditi samo sa imovinom koju nam je tata ostavio. Za sve ostalo (treba da) postoje jasne procedure i ne sme zavisiti od volje bilo kog državnog službenika. Zato nemačkog ambasadora ipak treba bar saslušati kad nam javno kaže da „susedne zemlje više od Srbije rade na stvaranju boljih uslova za privlačenje investicija i da privreda nije stvarno pokrenuta „uprkos hrabrim reformskim koracima koje su preduzeli Vlada i premijer Vučić“. Nije došlo do poleta, kaže on. Nedostaje raspoloženje, a preduzetnički duh „se izgubio“. E, tu smo. Raspoloženje, u ovakvoj medijskoj situaciji, diktira Vlada. Ako nas samo zasipa aferama i skandalima, ako premijer otvoreno viče na novinare koji bi nešto da pitaju, ako javno proziva neistomišljenike, ako bukvalno svakog bogovetnog dana obilazi mesta na kojima će da se slika, medije u kojima će nešto da izjavi, pa čak i da sam napiše tekst, kad uopšte stiže da radi svoj posao? U atmosferi stalno podignute temperature i permanentne medijske kampanje, uz teške gafove koji se zataškavaju novim kampanjama, uz nezdravu negativnu energiju koja kulja sa svih strana i povrh svega objektivno tešku ekonomsku situaciju, kome je do biznisa? Da li je iko u stanju da na taj detalj obrati pažnju? Mirno, razložno i odgovorno, državnički a ne politikantski?