Produženi s mlekom i prava Srbija

Ovi što po centru glavnog grada srkuću kapućino ili produženi espreso sa toplim mlekom (u koje spada i potpisnica ovih redova) pa ih predsednik prekoreva, predstave nemaju kako izgleda po zabačenim delovima Srbije. Kako tamo žive ljudi, kako izgleda odupreti se naprednjačkom kartelu, bar toliko da sačuvate ljudsko dostojanstvo, a da ne govorimo o tome da im se otvoreno suprotstavite.

Još je nekako i podnošljivo u većim gradovima, kako-tako, ali šta je muka videćete ako zabasate, recimo, u Majdanpek. Na samom ulasku u grad prolazite pored ogromnog kratera, iskopine obližnjeg rudnika koja izgleda doslovno jezivo, kao površina Meseca. Oduvek siromašan i na margini, sada grad izgleda sasvim zaboravljen, na obodu zemlje gde su se lokalne kabadahije toliko osilile da vas mogu privesti u stanicu, da vas tamo saslušavaju neki likovi za koje osnovano sumnjate da li su uopšte policajci, svedoče sami meštani.

Mogu vam doći i u kuću i zakucati na vrata. Mogu vas izbaciti sa posla, državnog ili privatnog, bez razlike. Kako? Sasvim lako. U državnoj službi ništa lakše, na čelu svake ustanove su napredni kadrovi. Privatnom „gazdi“ samo se došapne da niste podobni i postanete višak. „Da ste ovako govorili a živite u Majdanpeku, sutra bi vam zakucali na vrata“, komentariše jedan od okupljenih građana na trgu u centru grada, gde je nas nekoliko po hladnoći i vetru govorilo na tribini pod vedrim nebom, pošto niko nije hteo (ili nije smeo) da nam iznajmi salu.

U takvoj situaciji i ovaj i još devet gradova su dočekali lokalne izbore, ako se to tako uopšte može nazvati. Poštene izbore niko i nije očekivao. Ništa ni u ovoj zemlji, ni u ovom gradu nije pošteno od dolaska naprednjaka na vlast, kažu nam rezignirano. Već pred mrak grad izgleda sablasno pusto. Nikoga ne možete sresti na ulici. U zgradi iz socijalističkog doba koja spolja izgleda normalno, bez vode i struje žive kineski radnici koji rade u fabrici Ziđin, dok ostali žive u kampovima oko rudnika.

Kina je inače 2022. godine postala najveći pojedinačni investitor u Srbiji, sa ulaganjima koja su  prvi put bila jednaka zbiru investicija svih 27 članica Evropske unije, piše uticajni sajt Politiko. Srbija se tako profilisala kao ključno kinesko uporište ne samo na Zapadnom Balkanu, već i u širem regionu Centralne i Istočne Evrope. Stanovnici Majdanpeka, kao i obližnjeg većeg Bora, svesni su ogromnog zagađenja, znaju da Kinezi pretenduju da pravo korišćenja zemlje pretvore u pravo vlasništva, boje se toga, ali nemaju kud. Veliki broj njih radi u rudniku, drugu opciju nemaju, a od nečega se mora živeti.

Građani Majdanpeka nemaju ni pijaću vodu. Društvenog života nema, perspektive nema, pa omladina gleda da ode kako zna i ume. Ko god može odlazi na školovanje u Rumuniju i traži rumunsko državljanstvo. „A nekad nam je bilo žao koliko su Rumuni bili siromašni“, kaže nam rezignirano profesorka u jednoj školi u Majdanpeku. Idu deca na školovanje i u Sloveniju, jeftinije je. Beograd je, kaže, samo za one imućne.

Ni lokalnih medija nema. Obrazovaniji se snalaze da prate šačicu preostalih medija van kontrole vlasti, pa je veliko pitanje koliko su ljudi uopšte upućeni šta se u zemlji stvarno dešava. Kad saberemo starije slabo obaveštene ljude, uz one koji su potkupljeni na razne načine, ucenjeni radnim mestima, uplašeni, bez ikakve podrške i slobode da podignu svoj glas, velika je hrabrost ovde biti opozicija. I stati na crtu celokupnoj državnoj sili bez ikakve kontrole, uz saznanje da mogu da vam urade bilo šta. Ako neko i sazna, ako beogradski mediji i objave, šta vi od toga imate? Morate sami da se borite kako znate, sa neizvesnim ishodom.

Lako je, dame i gospodo, boriti se iz Beograda protiv ove interesne klike koja nam je otela državu. Ko misli da nije lako pa umesto borbe ipak odabere kapućino sa toplim mlekom i „aktivizam“ na društvenim mrežama, trebalo bi da učini mali napor i sedne u neko prevozno sredstvo da obiđe gradove po obodima Srbije. Eto, Bor, Majdanpek, Priboj, Žagubicu, Knjaževac, male su razlike. Zajedničko im je siromaštvo i neko specifično očajanje zbog osećaja da su napušteni i zaboravljeni. Njih se lovačke priče o tome da će prosečna plata u Srbiji već 2030. biti 1.320 evra, pošto je prethodno za 2027. obećano 1.400 evra, uopšte ne tiču. Oni gledaju kako da prime bilo kakvu platu i da preguraju mesec. I da bar svoju decu pošalju što dalje odatle. To je danas Srbija.