Prosečna varka

Nije lako ostati razborit između poruka koje svakodnevno šalju mediji i signala koji stižu sa sopstvenog računa u banci. Zvuči populistički, ali kad jedni kažu da se živi bolje nego ikada, drugi da je nikad gore, pri čemu i jedni i drugi koriste pojedinačne, njima pogodne, podatke kao argumentaciju, normalno je da se od statističkih akrobacija zavrti u glavi.

Poigravanje statistikom ume da zavara. Naročito kad se izvuče samo jedan podatak, u našem slučaju prosečna plata, i onda se sve što se tiče svakodnevnog životnog standarda zavrti oko nje.

Prosečna plata nije dobar pokazatelj. Na primer, uskoro će prosek u Srbiji biti viši od sto hiljada dinara. Možda 2025. bude i hiljadu evra, a čak i ako 2027. bude 1.400 evra, to neće značiti da će celokupno stanovništvo dvostruko bolje živeti. Štaviše, ako u jednačinu uvedemo i druge faktore, kao što su poskupljenja ili kvalitet poslova koji se nude, mogućnosti obrazovanja, valjanost zdravstva, boljitak na poljima pravosuđa, bezbednosti… onda je pitanje napretka upitno i za procente najbogatijih.

Ali i da ostanemo samo na plati, rast se ne oseća ravnomerno. Za početak, prosečna plata (u martu je bila nepunih 97.000 dinara) ne odslikava dobro koliko ljudi u Srbiji zaista primaju. Ona je praktično zbir svih plata koje se primaju, podeljen sa brojem ljudi koji ih primaju. Problem je u raspodeli, prema zvaničnim podacima gotovo tri četvrtine stanovnika zarađuje manje od prosečne plate.

Dakle, nejednakosti su takve da onom već pomalo izlizanom metaforom o proseku i sarmi, četvrtina ljudi jede meso, a za ostale je kupus. Tako je u svim društvima gde je nejednakost izražena do te mere da prihodi najbogatijih lako iskrive statističku sliku.

Prema zvaničnim podacima o raspodeli bogatstva, godinama se upozorava na to  da je nejednakost dohotka u Srbiji među najvišim u Evropi. Argumenata ne manjka kad je nepraktičnost prosečne plate kao ilustratora standarda u pitanju, ali to ne umanjuje žar kojim u svojim nastupima predstavnici vlasti koriste taj podatak da objasne ljudima da im nije loše.

Istovremeno, manje pažnje dobija jedan, nešto reprezentativniji pokazatelj, iako i on sam ne govori sve. Medijalna neto zarada za mart 2024. godine iznosila je 72.979 dinara, što znači da je 50 odsto zaposlenih ostvarilo zaradu do navedenog iznosa.

Osim zbunjivanja ljudi, rast nejednakosti nosi i jednu drugu opasnost. Vremenom, eliminiše srednju klasu – odnosno šalje poruku da je dobar život od znanja i rada iluzija. Nagomilavanjem bogatstva u rukama malog broja ljudi, koji onda podižu prosek, obeshrabruje se ono što bi trebalo da bude u korenu stvarnog rasta životnog standarda – želja ljudi da uče, rade, smišljaju novo, stvaraju.

E sad, šta kažu oni drugi – da je nikad gore, da i to što imate para u džepovima ne vredi ništa, da je nekad za „crvenu” mogla da se kupi puna korpa, danas jedva omanja kesa. Rečju, pusto preživljavanje. A nije tako.

Zaista, bilo bi pravo čudo da za 12 godina u miru, što je uzgred jedna šestina životnog veka u Srbiji, standard nije porastao. Pravo pitanje je da li se danas živi dovoljno bolje koliko je moglo.

I to može lako da se utvrdi, kad se uporedi rast Srbije i drugih zemalja, na primer istočne Evrope. Jaz sa ekskomunističkim zemljama se ne smanjuje, o približavanju razvijenim tek nema ni govora. Uostalom, svi ekonomski prognostičari kada govore o ekonomskom približavanju razvijenim zemljama koriste decenije kao vremenske odrednice. E, tu je kvaka jer je skoro jedna i po decenija izgubljena. Umesto da rastemo brže od drugih, mi smo uspeli da rastemo tek toliko da ne zaostanemo više. I to je prva mera uspešnosti ekonomske politike.

A prosečna plata od hiljadu evra? Bolje nego da je 500, ali nedovoljno za prelaznu ocenu.