Proširenje na rečima, šamari u praksi

U poslednje vreme evropski političari neprestano ponavljaju frazu da „postoji novi zamah u procesu proširenja Unije“. Na prvi pogled na tom planu se nešto i dešava; otvaraju se brojna poglavlja „prosperitetnim kandidatima“ kao što su Crna Gora i Albanija, dok su recimo Ukrajina i Moldavija dobile status kandidata po „hitnom postupku“, mimo kriterijuma koje je Srbija morala da ispuni.

To naizgled deluje više nego ohrabrujuće za građane država u regionu, ali ako se malo pažljivije „pogleda“ šta se u praksi dešava, nema nimalo razloga za optimizam.

Pre svega, uz „zamah proširenja“, često se pominje i da „EU ne želi nove Orbane“, odnosno da bi trebalo da se nove članice stave u neku vrstu „čekaonice druge klase“, gde se ne bi moglo odlučivati o ključnim pitanjima.

To je potvrdila i komesarka za proširenje EU Marta Kos, kada je izjavila da moraju da postoje zaštitne mere koje naše nove države članice neće da primete kada svi poštuju svoje odgovornosti, kao i da te mere podjednako moraju da budu zaštitne mere koje mogu snažno da utiču na nove države članice kada ne poštuju ta ista pravila.

Kos je suštinsko odsustvo volje za proširenjem unutar same EU objasnila rečima: „Moramo da pružimo snažne odgovore na zabrinutost i brige naših građana. Šta proširenje znači za naš model socijalne zaštite? Kako može da ojača kontrolu naših granica? Kako možemo da obezbedimo poštovanje vladavine prava nakon pristupanja? I kako ćemo osigurati nesmetano i efikasno funkcionisanje Unije? Moramo da imamo otvorenu diskusiju o tome kakve ćemo zaštitne mere uključiti u buduće ugovore o pristupanju kako bismo osigurali našim građanima da je integritet naše Unije zaštićen.“

Ko god je iole upućen u funkcionisanje EU, zna da u postojećim aktima ne postoji mogućnost „dvostrukog koloseka“; da bi se to uvelo, neophodno je da se izmeni tzv. Lisabonski ugovor. To podrazumeva  dugotrajnu proceduru uz jednoglasnost svih članica, kao i ratifikaciju u parlamentima i referendum u Irskoj.

Sve bi to i nekako moglo da prođe kod „evroentuzijasta“, samo će ih ponašanje EU na granicama gorko otrezniti. Pre mesec dana počela je da se primenjuje biometrijska registracija ulazaka i izlazaka iz EU, zasad samo povremeno i ne na svim graničnim prelazima. Već sada su primećene ogromne gužve kada ta kontrola radi, a kada počev od aprila sistem počne da se primenjuje bez izuzetaka, na granicama će nastupiti potpuni kolaps.

Veliku štetu od te mere imaće i sama EU, jer će se smanjiti broj putovanja iz regiona (i trošenja novca za turizam), a i građani EU će biti suočeni sa višesatnim čekanjima, jer i pored posebnih traka za njih, oni jednostavno neće moći da se približe granici.

I sa ekonomske strane EU će uskoro „ošamariti“ region kada od januara počne da primenjuje karbonsku taksu (CBAM) na uvoz struje, veštačkog đubriva, cementa, gvožđa i aluminijuma. To će praktično da onemogući izvoz struje u EU i da nanese velike štete elektroprivredama regiona, jer im je proizvodnja struje bazirana na termocentralama na ugalj.

Jedini izuzetak je Albanija, kojoj je režim Envera Hodže ostavio u amanet brojne velike hidrocentrale. Pored CBAM-a, EU smanjuje kvote za uvoz čelika i uvodi dodatne carine na njegov uvoz, što će na primer da dovede do velikih problema za železaru u Smederevu.

Ako EU stvarno želi da bilo koga primi, ona bi makar predstavila „paket reformi oko učlanjenja“, recimo u formi neobavezujućeg dokumenta; ovako sve ostaje na lepim rečima. A te reči će se brzo istopiti kada stanovništvo regiona, suočeno sa ogromnim šikaniranjem na granicama u bliskoj budućnosti, shvati da se Evropa zatvara i da se, kao i toliko puta do sada, članstvo u EU zapravo opet odlaže.