Puna torba para

Balkanskom ekonomskom tigru ide toliko dobro da se, kako se procenjuje, čak 100.000 građana našlo u mreži prevarantske firme pod imenom Kangaru Trežr (Kangaroo Treasure).

Piramidalna šema, koja se urušila pre nekoliko nedelja i ostavila za sobom gomilu oštećenih, započeta je početkom aprila, kada je izvesni kineski državljanin Libo Liu u Agenciji za privredne registre osnovao firmu Kangaroo Treasure d. o. o. sa 100 dinara osnivačkog kapitala.

Od tada do početka oktobra, kada je servis naprasno ugašen, a prevaranti nestali, na hiljade ljudi uključilo se u piramidu koja je podrazumevala svega 15-20 minuta posla dnevno uz obećanja o odličnoj zaradi. Oni bi morali da ulože minimalni depozit od 2.000 dinara na račun firme, a zatim bi na trgovinskim servisima poput Amazona ili Aliekspresa ostavljali pozitivne recenzije za proizvode koji bi se loše prodavali. Za svaku recenziju dobili bi zaradu u visini od 0,1 odsto od iznosa koji su deponovali na račun. Dakle, ako uložite 2.000 dinara, za svaku recenziju dobićete zaradu od dva dinara.

Naravno, ako želite da zaradite više, logična stvar je da na račun deponujete više novca. Logična jeste, ali ne baš i preterano pametna, jer dok stvar funkcioniše, dobijaćete neku zaradu. Kada prevarant proceni da mu se na račun slilo dovoljno novca, samo će podići sve i nestati u vidu lastinog repa, kao što se i desilo. Mnogi ljudi su pozajmljivali novac, pa čak podizali i kredite ne bi li na nalogu imali što više sredstava koja mogu da „oplode”. Sve se završilo tako što je otprilike 90 odsto njih opljačkano, sa manjim ili većim minusom.

Ovakve prevare nisu naša specijalnost. Dešavaju se i u mnogo razvijenijim zemljama i društvima, ali je razlika u tome što u tim zemljama ljudi u njih ulažu ono što su spremni da izgube, a kod nas ulažu ono što nikako nisu spremni da izgube i čiji će gubitak osećati mesecima, pa možda i godinama.

Iako su stručni ljudi dosta puta objasnili koji to mehanizmi prevladaju u čoveku, pa prenebregne sve signale koji bi trebalo da mu budu znak upozorenja u ovakvim situacijama, opreznost nije nešto čega bi se trebalo setiti kada već uđeš u prevarnu kombinaciju. Tada je, verovatno, već kasno. Oprez je potreban onda kada smo hladne i racionalne glave i potreban nam je da sebi ne dozvolimo da uopšte uđemo u neku takvu kombinaciju.

Ako neko obećava ma i solidnu, a kamoli astronomsku zaradu za petnaestak minuta rada dnevno, bežite. Ako firma traži da vi njoj uplatite novac, umesto ona vama, bežite. Ako firma traži da vrbujete druge ljude i uvlačite ih u njihov sistem, bežite. Ako ono što vam nude, zvuči previše dobro da bi bilo istinito, to je zato što najverovatnije i nije istinito. I naravno – bežite.

Možda ćemo nekad izgraditi imunitet na prevarante kao što smo ga izgradili na koronu. Problem je samo što u tom procesu neki neminovno moraju da stradaju. Ne moramo izgubiti veru u ljude, ali definitivno moramo da budemo mnogo oprezniji, kako nam se ne bi svakih dvadesetak godina dešavale neke nove dafine i jezde. A jesmo verovali u svašta. Poverovali smo da je neko falsifikovao ličnu kartu rođenog brata predsednika države, sa tom ličnom kartom otvorio firmu i regularno mu godinama uplaćivao doprinose. Poverovali smo i da je u Jovanjici gajena jedna sasvim obična konoplja, koja je onda doživela stres pa se pretvorila u onu neobičnu, veselu konoplju. Poverovali smo u još milion i jednu propagandnu bajku poput one da živimo u zlatnom dobu i da se Evropljani u krizi smrzavaju i trpe gladni, dok se mi bahatimo u izobilju. Poverovali smo, dakle, i mnogo većim prevarantima i opsenarima, pa zašto ne bismo i nekom Libo Liu, Kinezu sa APR-a, ako mu je to uopšte pravo ime. A poverovali smo, ne zato što su prevaranti mnogo vešti, već zato što izgleda da i dalje verujemo u ljude. Ne znam da li je to u današnje vreme dobro ili loše.