Punim gasom pravo u zid

Moram priznati da sam za trenutak naivno očekivao da će predstavnici vlasti, poznati po konstantnoj agresivnosti i verbalnom nasilju u javnom prostoru, nakon dve nepojmljive tragedije koje su nam se desile, bar nakratko zaćutati, spustiti loptu i relaksirati tenzije koje non-stop potpiruju. Očekivao sam da će zastati, izbrojati do deset, spustiti gard i reći: „Dobro, hajde bar nedelju dana da se ne razračunavamo sa pravim i zamišljenim protivnicima, da se ne svađamo i ne vređamo sve redom, da malo iskuliramo.” Očekivao sam to makar iz pijeteta prema žrtvama i bolu njihovih bližnjih, a bogme i bolu čitave šokirane nacije. Očekivao sam – i prevario se.

Nisam siguran odakle mi uopšte ideja da očekujem solidarnost i empatiju od onih koji su roditeljima mladića nastradalog u fabrici oružja u Lučanima poručili „Pa nije radio na manekenskoj pisti!“, od onih koji već godinama od porodice nastradale Stanike Gligorijević kriju dva minuta snimka sa naplatne rampe u Doljevcima ili od onih koji izbacuju decu iz vrtića zato što im roditelji nisu politički podobni. Izgleda da mnogo više verujem u ljude, pa makar oni bili i naprednjaci, nego što bih zaista želeo. A možda sam i samo želeo da šok i tugu odbolujem bez propagandnih bombardovanja sa svih strana, da samo oćutim tragedije a da mi predsednik sa svih televizija ne poručuje kako je i u ovoj situaciji baš njemu najteže.

Hajde što nisu otišli ni pred Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“ ni u Dubonu, Malo Orašje ili Šepšin da odaju poslednju počast žrtvama. Hajde što se nisu upisali u knjigu žalosti. To je stvar njihovog ličnog osećaja, tačnije nedostatka istog. Problem nastaje što nisu niti jednog trenutka prestali da svoj otrov bezosećajnosti sipaju kroz sve raspoložive kanale u javnost. Da je svaka krizna situacija za predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegovo okruženje sjajna prilika da dodatno slude građane, videli smo već tokom pandemije. Međutim, ova akutna kriza razlikuje se od svega što smo ranije videli zato što su u nju uključena deca i vrlo mladi ljudi.

Oni nisu ni u takvoj krizi prikočili ni za pedalj. Štaviše, dali su gas. Već nakon prvog protesta protiv nasilja, dakle ne mnogo nakon dve tragedije, dali su se u diskvalifikaciju građana samo zato što su izašli na ulicu jer im je to jedino ostalo, a svakako je bolje i artikulisanije od vrištanja na prozorima. Već tada su krenuli u standardno i predvidljivo licitiranje i umanjivanje brojnosti građana na protestu. A broj građana na skupu, kao da je to na kraju krajeva uopšte i bitno, bio je tako „mali“ da je predsednik promptno najavio kontraskup za 26. Maj, jer koliki god protest građana bio, on mora da pokaže da je njegov veći.

Do drugog protesta građani su među nosiocima vlasti i pratećim im propagandnim glasilima postali hijene, ološi, lešinari, pijandure, narkomani i nasilnici, a cela Srbija je uvedena u jedno nezvanično vanredno stanje ne bi li se na naprednjački kontramiting 26. maja silom i prisilom dovuklo dovoljno ljudi da nahrane ego jednog sujetnog, nesrećnog čoveka. Tako je jedna nacionalna tragedija pretvorena u novu agresivnu odbranu vlasti od nekakvog imaginarnog neprijatelja, koji je za svega nekoliko nedelja, u njihovoj paranoji koja ima svoju paranoju, od „šačice“ građana izrastao u globalnu zaveru protiv Aleksandra Vučića (a koga bi drugog) u koju su uključeni ne samo domaći izdajnici, već i Albanci, Hrvati, strane obaveštajne službe, međunarodna zajednica i Amerikanci, a sva je prilika da su prste umešali i neki zlotvori iz drugih univerzuma, pošto ovi ovozemaljski ni ovako na gomili ne mogu ništa stamenom Vučiću.

A nasilje, od kojeg je sve ovo i počelo? Koga briga za nasilje. Ono je, kao i sve ostalo u naprednjačkoj Srbiji, samo još jedna tema od nekoliko dana na kojoj mogu da se zarade neki politički poeni i malo popravi rejting, posle čega može da potone u zaborav. Osim ako građani ovog puta zaista ne odluče drugačije.