Radikali nam dolaze na naplatu

Svi se ovih meseci bave politikom, a vrlo je bitno da razmotrimo od čega živimo i šta nas čeka. Radikali će otići, to je sasvim izvesno, ali će posledice njihovog shvatanja države i vlasti ostati još dugo posle njih.

Pa da krenemo. Sve je prodato, ostalo je još da se u bescenje proda ono što imamo pod zemljom. Ne možemo više da prodajemo ni jeftinu radnu snagu, pošto više nije jeftina koliko se očekuje. Mudro rukovodstvo reklamiralo je Srbiju čak i na CNN-u kao carstvo jeftine, a ipak obrazovane, radne snage uz subvencije investitorima i čuvenu rečenicu predsednika „koliko god vam drugi budu dali, mi ćemo vam dati više“.

I davali smo, šakom i kapom. Nova ekonomija je pisala o često besmislenim ciframa koje su strani investitori dobijali, samo da dođu u Srbiju. Trošak često bednih plata pokrivale su te subvencije, strani investitori dobijali su i infrastrukturu, tako svako može da posluje. Međutim, plate srpskih radnika u međuvremenu su ipak porasle, pa iako i dalje među najnižima i regionu, nisu dovoljno niske da zadrže te investitore kad potroše subvencije. Zato pakuju kofere i idu dalje, a naši radnici opet ostaju na ulici.

Mudro i dalekovido, u skladu sa radikalskom logikom: da mi napravimo iluziju uspeha danas, otvaramo fabrike, zapošljavamo, slikamo se, za sutra ćemo da vidimo. A to sutra sad je došlo. Krivi su studenti koji protestuju, opet ima predsednik genijalno objašnjenje. Ne objašnjava zašto im, sasvim jednostavno, bar osnovni zahtev da institucije rade svoj posao i utvrde odgovornost za tragediju u Novom Sadu, nije odmah ispunjen. Pa da sve bude u redu. Drugo je pitanje zašto je tako ordinarna stvar uopšte zahtev, a nije praksa kao u svakoj normalnoj zemlji.

Kakvi su nam, dakle, ekonomski podaci? Nominalni (ne i realni) rast zarada ide više u štednju nego u potrošnju, jer zbog neizvesnosti ljudi prirodno izbegavaju da troše. Ne znaju šta ih sutra čeka. Zato opada promet na malo, a time i proizvodnja, jer se smanjuje tražnja. Očekuje se usporavanje privrednog rasta koji će, već sada je jasno, biti ispod planiranih 4% za ovu godinu.

Poznati ekonomista Milojko Arsić ocenjuje da je činjenica da stagnira priliv od PDV-a najbolji pokazatelj kretanja u privredi. Kad manje privređujete, manje se plati i PDV, sasvim jednostavno. Uopšte, javni prihodi u državnu kasu su od početka godine opadali, što je vrlo zabrinjavajuće. Najveći pad, skoro za četvrtinu, imaju prihodi od poreza na dobit preduzeća, a sa druge strane rashodi budžeta rastu.

Usporava se i rast kapitalnih investicija, a očekuje se i sporiji priliv stranih direktnih investicija, kako zbog domaće, tako i zbog globalne krize. Devizne doznake iz inostranstva se smanjuju, a strana preduzeća pojačano izvlače dividende, pa taj manjak značajno anulira priliv od stranih investicija. Dalje, prema podacima za februar, uvoz raste za oko 7%, dok izvoz opada za 4% i to bez ovih američkih carina koje će taj izvoz još da obore. Deficit spoljne trgovine već sada iznosi oko 10 milijardi evra godišnje, što je čak 12 odsto srpskog BDP-a.

Može se sa ovim podacima nastaviti još, ali nije potrebno. Jasno je da nam ekonomska politika koju radikali vode evo već trinaestu godinu, dolazi na naplatu. Korupcija, totalna pravna nesigurnost, grupisanje svih poslova u rukama isključivo pripadnika klike na vlasti, doveli su do toga da su domaći privrednici u defanzivi, uzdržavaju se da ulažu, gledaju da se sklone i da nekako prežive. A na njima treba da počiva zdrava ekonomija zemlje, uvek i svuda.

Besomučno zaduživanje Srbije, bez ikakve kontrole kako se i koliko opravdano taj novac troši, svakako ćemo vraćati u godinama koje dolaze. Megalomanski projekti poput prokazanog Expo 27 pod čijom „firmom“ vladajuća garnitura želi da proturi poslednju veliku pljačku od blizu neverovatnih 20 milijardi evra, sve iz zaduženja, teško da će uspeti da se sprovedu.

Gde nas je tačno dovela radikalska garnitura koja je prigrabila vlast i zasad nikako ne želi da je ispusti, saznaćemo tek kad ona ode. Ne samo da nećemo verovati, nego nam neće biti dobro od tog saznanja. Vrlo je bitno da se to desi što pre, da se cena koliko-toliko smanji.