Radili bi oni bolje, al’ nemaju s kim

Pre nekog vremena čitao sam naučnu studiju o tome kako je jedan od najvećih problema Srbije za uspešnije privlačenje kvalitetnih stranih investicija (onih koje stvaraju i neku dodatnu vrednost za društvo od pukog i skoro po pravilu subvencionisanog radnog mesta) nedostatak menadžerskog kadra srednjeg nivoa. Taj menadžerski kadar srednjeg nivoa, što ne reći i to, to su ljudi iz one generacijе koju smo pobili/razjurili/raselili kojekakvim Vukovarima, Sarajevima i Dubrovnicima 90-ih godina prošlog veka u epizodi „Ne umemo da radimo, al`  umemo da se bijemo“. Tih ljudi nema (gle čuda).

Vreme teklo, uradilo se na rešavanju problema није ništa. „Država“ toliko nema želju da ovo reši, da uporno nastavlja da umišlja sopstvenu bitnost i da praktikuje apsolutno sulude prakse za otežavanje svakog povratka – od kojih je možda najbesmislenija i najpoganija mera čuvena nostrifikacija diploma za potrebe zapošljavanja. Jer, OTKUD MI DA ZNAMO da Oksford ili Hajdelberg ne izdaju lažne diplome, pa da nam u JKP Groblja i pijace u Obrenovcu radi neko sumnjive diplome (meanwhile, taj sistem toliko super funkcioniše da nam se recimo desio i slučaj „lažnog Norvežanina“).

Univerzitet u Sremskoj Kamenici štancuje doktore nauka ko blesav, a mi sumnjamo šta li radi Kembridž. Kako se nije uradilo ništa na rešenju, problem je, ju kako to, eskalirao.  Krenulo da odlazi i bega sve što ume pertlu da zaveže. Od lekara do šlosera.  Sa nedostatka menadžmenta srednjeg nivoa došli smo na nedostatak bilo kakvog menadžmenta.

Pojavila se tako i teorija koja kaže da ako je pre 10 godina (što zbog nedostataka u obrazovnom sistemu, što zbog opšte bežanije) u proseku svako od nas zaposlenih u Srbiji radio jednu poziciju iznad svojih mogućnosti, danas, bogami, radimo u proseku na poziciji na kojoj nam trebaju i dva puta veća znanja i kompetencije od onih koje imamo. Opet, u proseku.

Ko je ikada bio u banci, na šalteru ili stao pred kasu u supermarketu, otprilike zna o čemu se priča ovde. Znate ono kad odete u banku pa hoćete bilo šta što nije standardna usluga podizanja/uplate novca – pa se prvo radnica krene znojiti, pa nervoziti, pa pozivati u pomoć. Pa se stvori konzilijum ispred njenog kompjuterskog monitora – pa ona jadna sedi, uhće i klikće panično mišem po ekranu, drugi što je doš’o sa šaltera pored vrti glavom u neverici zašto od njega traže da reši problem Higsovog bozona i sovjetuje ovu gde da se klikće vođen čistom intuicijom, dok je treća na telefonu zove nekog četvrtog u pomoć… e o tome govorim!

Ovo za posledicu ima pucanje sistema po svim šavovima. To je još drug Marks primetio kroz teoriju raskoraka proizvodnih snaga i mogućnosti. Drug Marks tako kaže da je ono što sledi u ovom slučaju – revolucija. Ali, umirimo se, u doba druga Marksa nije postojao rijaliti, pa je od revolucije izvesnije čak i da vaskrsne sam Marks.

Prošle nedelje, zaboravio sam karticu na bankomatu, koji ju je potom „pojeo“ kao preventivnu meru zaštite klijenata od njih samih.  To je bilo  nedelju dana pre momenta kad pišem tekst. Od tada kartice njet.  Iz kol centra dobijam otprilike ovakve sovjete:  da sedim gde sam, KAD karticu izvade, TAD će mi poslati SMS da dođem po nju. AKO, pak, prođe NEKO vreme, a banka se ne javi SMS porukom (jer zašto bi), JA onda, ipak, da ne čekam više SMS, on izvesno neće doći, nego da budem veći čovek i pozovem opet ja njih, i da se raspitam za moje kartice zdravlje. Gde je, kako je, kako joj je u školi, jel ima dečka i već po redu. Bez sve šale.

Sistem smo, dakle, uspostavili na papiru, ali nemamo s kim da ga sprovodimo. OK, razumem. A kad ćete je izvaditi, makar okvirno, pitam u razgovoru koji se snima radi poboljšanja usluge.  E to je, vidiš, komplikovano za reći. Posebno imajući u vidu trenutnu geostratešku situaciju u svetu koja se komplikuje i usložnjava iz minuta u minut. Jer, šta ako oni krenu da je vade, a Kim Džong Un izazove nuklearni holokaust? Ili padne burza u Singapuru. A nije da nije moguće.  Ne bi oni, zato, da obećavaju ništa. Nego najbolje da se strpimo. OK.

Ja razumem da je banku baš briga za moju komociju. Nisu me oni tukli po ušima da zaboravim karticu. Na šta bi to sad ličilo kad bi banka izlazila u susret svojim klijentima brzo i na vreme i kakav bi to javašluk bio!  Ali kako je moguće da banku ne zanima da klijentu, zbog svog profita, omogući da što pre koristi karticu, e to ne razumem.

U stvari lažem, razumem. To je ono o nedostatku kadra sa početka, rada na dva puta zahtevnijem mestu od obrazovanja … Možda bi i hteli oni da budu poslovniji, ali aman, kako i s kim?