Razmišljanje razočaranog građanina

Ovog decembra navršava se tačno godinu dana otkako je, u svom sada već istorijskom intervjuu, visoko pozicionirani poslanik Evropskog parlamenta i nemačke Hrišćansko-demokratske unije Dejvid Mekalister saopštio kako Evropa vidi tzv. Zapadni Balkan – ukratko, kao vagon trećeg razreda od kojeg se ne očekuje ništa više do da bude miran i stabilan i da ne ometa larmom i međusobnim klanjem putovanje ostatku voza, a posebno vagonu prvog razreda, koji ima dovoljno svojih briga i bez Balkana.

To je onaj čuveni Mekalisterov intervju Deutsche Welle servisu na srpskom kroz koji je Evropska unija i konačno javno saopštila da na Zapadnom Balkanu ne očekuje demokratiju nego stabilnost. Tako je praktično potvrđeno postojanje EU licence i carte blanche režimima Zapadnog Balkana za pseudodemokratsko samodržavlje koje sprovode u svojim satrapijama.

Potvrđeno je i postojanje „drugih pravila“ za Balkan, kako je to tad izvoleo definisati Mekalister i rečeno da se od Balkana ne očekuje ni demokratija, ni poštovanje ljudskih prava, ni vladavina prava, ni sloboda medija, ni borba protiv korupcije, ni funkcionalna tržišna ekonomija – te delicije su rezervisane za vagone prvog i drugog razreda Evropske unije.  Od Balkana se očekuje eto tek koliko da se ne bijemo međusobno (i eventualno da kontrolišemo migrantsku rutu). Sve što je na unutrašnjem planu potrebno da bi se stabilnost održala – što se tiče EU – podržano je kao OK.

Za Evropsku uniju se može reći svašta, ali ona je prema svojim saveznicima izuzetno fer. Tako je EU, što svesno što nesvesno, pomogla režimima Zapadnog Balkana da izlove svaki svoj nevladin sektor, te da stave brnjicu medijima. Kako? Smanjivanjem dostupnih budžeta, otežavanjem uslova za dobijanje sredstava i uvođenjem komplikovanih procedura koje su značajno prevazišle kapacitete pre svega lokalnih NVO i medija. Tako je u Srbiji desetkovan NVO sektor i slobodni mediji (već posrnuli od finansijskih amova poput onih koji su na njih stavljeni u Srbiji za Tadićeva vakta). Jer kako efektivno održavati stabilnost visokokorumpiranih sistema, kao što su države Zapadnog Balkana, uz nezavisne medije i funkcionalan NVO sektor?  Kako obezbediti stabilnost ako vas svako malo neko propituje o nepotizmu, politizovanom sudstvu, vezi kriminala i države ili korupciji? EU je tu otišla i i korak dalje – pa danas za potrebe svojih saveznika na Balkanu čak i održava skupove podrške, poput onog skupa u organizaciji prijatelja Srbije u Evropskom parlamentu na kojem je o slobodi medija govorio niko drugi do uvaženi politički analitičar Dejan Vuk Stanković. Ako je i od EU, mnogo je.

Probajte uostalom da kao nezavisni informativni portal iz npr. Pančeva, koji se bavi korupcijom na lokalnom nivou, dobijete bilo kakvu podršku za svoj rad. Podršku koja se svodi na mesečni budžet koji često nije veći od cene jedne luksuznije večere u Beogradu – čisto da vidite koliko je tu podršku danas zapravo nemoguće dobiti od Evrope i sveta i koliko ne želi da tako „drma kavez“ svojim zapadnobalkanskim saveznicima i ugrožava Svetu Stabilnost.

Ali, ruku na srce, nije zadatak Evrope da Balkanu obezbedi jak civilni sektor i nezavisne medije. To je zadatak građana. A tim građanima, što se isto mora reći, ni jedno se ni drugo ne čini baš preko potrebnim. Ova nespremnost Balkana da sam sebi izbori demokratiju, vladavinu prava i borbu protiv korupcije, samo je olakšala posao raznim Mekalisterima da posle dvadesetak godina žive muke sa zapadnobalkanskim trange-frange liderčićima, konačno dignu ruke od našeg regiona i proglase ga specijalnim političkim rezervatom pod zaštitom EU u kojem važe „druga pravila“ (citat Mekalistera). Da bi ti Bog pomogao da dobiješ na lutriji, kaže stara jevrejska anegdota, moraš za početak sam kupovati tiket.

Društva Zapadnog Balkana zbilja ne mogu očekivati od EU da ona za njih bije njihove bitke. Ali ko se mogao nadati da EU ne samo da neće hteti da pomogne, što je njeno puno pravo u proceni svog političkog interesa, već i da će otići korak dalje i aktivno odmagati delovima društva koji su joj jedini iskreni saveznici i koji sa njom iskreno dele ideale slobode, vladavine prava i demokratije. Ili, tačnije, koji su delili. Dok su, je l’, postojali. Ideale sada rezervisane isključivo za vagone prvog i drugog razreda evropskog voza i ideale koje ako želite da uživate, možete, ali nakon emigracije.

Tako je Dan ljudskih prava, koji se obeležava takođe u decembru, prošao u Srbiji gotovo nezapaženo, bez pompe, u četiri zida tek pokoje NVO.  Jer, iskreno, ko bi u Srbiji i slavio ljudska prava? NVO su kaputt, mediji su u terminalnoj fazi, opozicija zauzeta kokodakanjem na Tviteru, a vlast suštinski nezainteresovana za koještarije tipa „ljudskog prava“.

S tim u vezi, možda ne bi bilo loše da nam poslanik Mekalister, komesar Han, drugarica Fajon i predstavnica Mogerini, umesto Dana ljudskih prava ponude i osmisle kakav Dan stabilnosti. Bila bi to još jedna tačka oko koje bi vagon trećeg razreda, poznat i kao Zapadni Balkan, mogao da se ujedini. Kad već ljudskih prava, demokratije, vladavine prava, slobode medija i sl. nema. Možda nije loš datum baš 16. decembar kad je Mekalisterov intervju objavljen? Pada zgodno, nekoliko dana iza Dana ljudskih prava. Taman da nas i tako podseti gde nam je mesto.

Do tada, srećna nam svima, u trećem razredu koliko nas ima, nova godina i neka nam svima bude, za početak, puna stabilnosti. Ostalo nam ionako em ne treba, em ne sleduje!