Reč godine

Ali svi ostali svode bilanse. Ministar policije Nebojša Stefanović, recimo, sabira koliko je puta pohvalio predsednika. Ministar odbrane Aleksandar Vulin prebrojava koliko je puta zapretio vojskom Albancima i Hrvatima. Direktor Koridora Srbije Zoran Babić računa koliko mu se brda nije obrušilo na Koridoru 10. 

Ipak, ako vam deluje da je ove zime sve bilo tako idilično, nije baš tako. Naprotiv. Desilo se mnogo toga. Došlo je do novog zaoštravanja odnosa sa Kosovom. Vladajuća većina blokirala je opoziciju u Skupštini kako ne bi došlo do rasprave o predlogu budžeta, koji je na kraju usvojen bez gotovo ikakvog preispitivanja. Jedan novinar je brutalno pretučen, a zatim se isto desilo i jednom od opozicionih lidera neposredno pre tribine na kojoj je trebalo da govori. Uskoro je drugom novinaru spaljena kuća, a na njega je takođe i pucano kada je pokušao da pobegne iz vatre.

Opozicija je započela demonstracije. Svake subote desetine hiljada građana protestovale su na ulicama Beograda zahtevajući da se prestane sa nasiljem nad političkim protivnicima, da se obezbede fer izborni uslovi i da se prestane sa represijom prema medijima i novinarima. Paradoksalno, većina građana širom zemlje nije dobijala gotovo nikakve informacije o tome da se protesti dešavaju, a predsednik države osiono je ustvrdio da neće uslišiti nikakve zahteve, pa makar na ulicama bilo i pet miliona ljudi. Još paradoksalnije, lokalni izbori u nekoliko opština obeleženi su nepravilnostima. Osobe u neregistrovanim džipovima vršile su pritisak na birače, a opozicioni aktivisti su privođeni u policiju. 

Sve ovo desilo se samo u poslednjem kvartalu godine. Po ostatku godine bolje i da ne čačkamo, ispašće više prljavštine nego u prosečnom jutarnjem programu na Hepiju.

Nekome ko u poslednje vreme nije boravio u Srbiji ili jeste, ali je nekako uspeo da ostane mimo svih informativnih tokova, moglo bi da zvuči kao da govorimo o teskobnim devedesetim godinama i monolitnoj diktaturi Slobodana Miloševića. Ali ne. Ovo je Srbija 2018. godine. Milošević nije tu, njegovi učenici i te kako jesu. I vrlo vredno rade na pretvaranju Srbije u živi omaž njegovom liku i delu.

Omiljene aktivnosti vladajuće elite u 2018. bile su targetiranje, vređanje i etiketiranje kritičara i neistomišljenika i upražnjavane su toliko da je moguće da smo nešto propustili i da su te discipline u međuvremenu dobile status sportova, pa zatim olimpijskih sportova i da je onda prva olimpijada organizovana baš kod nas. Teško je naći drugo objašnjenje za permanentne napade kroz sve moguće medijske kanale, kako na direktne političke protivnike, tako i na građane koji bi, zahvaljujući nekom svom stavu, a na svoju nesreću, došli u fokus Tamo Gde Treba.

Simultano sa tim, baš ti politički neistomišljenici optuživani su da rade ono čemu su sve vreme bili izloženi, što je nehotice tako lepo izrimovala radnica studija B Barbara Životić u verovatno najneprofesionalnijem izveštaju godine. „Linč, silovanje, nasilje“, glasila je magična mantra koju su vladajući funkcioneri i svi njihovi propagandisti ponovili toliko puta da su na kraju počeli da je izgovaraju očigledno mehanički, nabubano, zato što eto mora da se kaže, a ne zato što zaista veruju u to. Tako, na kraju krajeva, nastade i dens hit koji se kao sountrack vrteo, a kako stoje stvari, bogme će se i vrteti na protestima.

U engleskom jeziku svake godine se bira reč koja je obeležila tu godinu. U srpskom jeziku ta praksa ne postoji, ali možda je ovo baš dobra prilika da je uvedemo. I odmah na početku kao reč 2018. možemo da proglasimo tri reči: linč, silovanje, nasilje. Čak ni objašnjenje ne bi moralo da bude mnogo opširno. Bilo bi dovoljno da pored stoji samo – beščašće.