Reforma obrazovanja u Srbiji: Puno reči, malo dela i nimalo volje

Savršeno razumem one kojima je dojadilo da slušaju o reformi obrazovanja, ja sam odavno izgubio strpljenje. Pojam reforme je postao ušće svih obrazovnih narativa, kao da o našem školstvu ništa razborito i suvislo i ne vredi reći, ukoliko se ne kaže ili to da su sve prethodne reforme propale ili kako su nam one koje slede jedini spas. Pritom, ne zna se ko je gori, da li  dežurni kritičari minulih reformi koji svu krivicu svaljuju na Šuvarovo usmereno obrazovanje ili Bolonjski proces, ili aktuelni resorni ministri, državni sekretari i njihovi prilepci od poverenja, koji puni optimizma najavljuju promene i time raspiruju nade i daju (prazna) obećanja.

Ali ako se stvarno ne zna ko je gori, dobro se zna ko najgore prolazi, to su građani Srbije koji godinama slušaju bajke o prošlim i budućim obrazovnim reformama i tako zadobijaju pogrešnu percepciju o stanju u čitavom obrazovnom sektoru. Mnogi ne znaju kako uopšte funkcionišu škole i univerziteti u Srbiji, a veliki broj misli kako je obrazovna reforma neka iznimno komplikovana stvar, nešto slabo ispitano i nedovoljno testirano, neki veoma složen poduhvat koji Srbija mora da obavi, a da još uvek niko ne zna kako.

Pošto je realnost sasvim drugačija, probaću da u ovom tekstu demistifikujem pojam reforme obrazovanja i da u isto vreme pokažem da ne mora svako štivo o problemima školstva Srbiji da bude suvoparno kao poslednja Strategija (za koju se čak ne zna ni ko ju je napisao), kao da ni svako usmeno izlaganje o ovoj temi ne mora da bude dosadno, poput skoro svih govora ministara prosvete ili njihovih bliskih saradnika.

Reforma školstva nije ništa drugo do skup korisnih i u praksi sprovodljivih promena na jednom obrazovnom sistemu. Sve one koji o reformi obrazovanja u Srbiji govore preširoko i  prekomplikovano treba uvek podsetiti na ovu jednostavnu konstataciju, a one koji o reformi govore kao o nekakvoj uroti razvijenih zemalja, zaveri koja je usmerena na to da se naš obrazovni sektor uništi, a mi postanemo zemlja jeftine radne snage (što već jesmo, ali iz drugih razloga) – treba bez izuzetka ignorisati.

Evo nekoliko konkretnih saveta za sve vas koji biste da čujete nešto korisno o reformi srpskog obrazovanja, a pritom ne želite da budete obmanjeni, zbunjeni ili samo smoreni.

Prvo i najvažnije jeste to da svakom govorniku odmah date do znanja da to šta priča mora da rastavi na manje delove – preciznije, na konkretne promene koje predlaže.

Druga stvar je da tražite da se promene raspravljaju isključivo jedna po jedna, to jest da narator nikako ne prelazi na sledeću promenu dok ne bude završena ona prethodna.

Uz ova dva zahteva, nije zgoreg da se onome koji govori napomene i to da ne troši reči (i vreme) da bi objasnio značaj planiranih promena, to je svakome obično već jasno iz rečenice ili dve. Na primer, svi znaju da bi bilo bolje da naše škole i fakulteti imaju više novca, a manje nepotizma i protekcije, kao i to koliko je važno da profesija nastavnika bude cenjenija nego danas, ali dokle više o tome, zar takve priče nisu obično ponavljanje? Daleko je važnije saznati ko su oni koji će planiranu reformsku promenu izvesti i, možda još značajnije, ko su oni koji će biti protiv (i zašto) – o tome treba govoriti.

Ako, dakle, uvažimo samo ova dva pravila: da govorimo isključivo o pojedinačnim promenama i da raspravljamo samo o onome šta je realno izvodljivo, u razgovorima o obrazovanju neće nam ostati ništa zamagljeno, tajanstveno i nedoumno, a same rasprave će biti puno zanimljivije, daleko korisnije, a sva je prilika i bitno kraće.

Naime, u takvim kontrolisanim i konsekventnim diskusijama brzo postaje jasno ne samo to šta ne valja u našim školama i kako to treba popraviti, već se automatski postavlja i veoma razumno pitanje: a zašto to do sada već nismo uradili? I tek sada, u formi takvih pitanja, ima smisla pomenuti i neke konkretne primere. Recimo, zašto još uvek nismo rasteretili osnovce preobimnog gradiva, kada se o tome govori godinama unazad i kada verovatno nema nijednog strateškog dokumenta o obrazovanju u kojem ta potreba nije navedena? Koji je razlog za to što nam đaci i studenti i dalje pre svega memorišu podatke, a malo uče o vezama između tih podataka, premda smo svest o prevaziđenosti takve nastave imali i u davnoprošlim analognim vremenima, a kamoli danas kada se do informacije stiže u milisekundama? Zašto godinama upisujemo đake u srednje stručne škole za čije profile naša privreda nema potrebe već preko trideset godina? I tako dalje, puno je takvih pitanja, a sva se ona spajaju u jedno: zašto do sada nismo sproveli reformu? Zato što nismo znali ili zato što nismo hteli?

Na prvo pitanje možemo odmah odgovoriti odrečno jer je Srbija oduvek imala dobre stručnjake za pitanja obrazovanja, a u vizionarskim radovima naših najboljih pedagoga, psihologa, sociologa, filozofa i drugih stručnjaka iz teorije i prakse obrazovanja postoji na desetine vrednih uvida, kritika, predloga i komentara, koji su mogli biti iskorišćeni i primenjeni u svakoj reformi. Publikacijâ ove vrste ima zaista puno, nemoguće ih je sve nabrojati, zato ću ovde pomenuti samo jedan jedini rad koji je objavljen pre  više od sedamdeset (!) godina i u kojem, između ostalog, piše i sledeće: 1) „Ozbiljna slabost naših sadašnjih nastavnih programa jeste što oni pate od opširnosti i suvišnosti. To važi skoro za sve predmete i za sve škole. Nastavne programe treba smanjiti tako da učenik uči uglavnom samo ono što je osnovno, bitno, što mu daje kvalitet znanja.”, 2) „… metod diskusije, proveravanja pravilnosti shvatanja, usvajanje suštine, treba da preovladaju nad običnim školskim ispitivanjem… učeniku treba pomoći da problem shvati, a ne da ga nabuba.” 3) „Prosvetni kadar treba osloboditi svih dužnosti sem školskih.” 4) „…učitelju osnovne škole (treba) dati više samostalnosti…, više inicijative u svakom pogledu…” i 5): „Jedno je, svakakako, sigurno: mi treba da vaspitavamo slobodne ljude, ljude koji smelo i odvažno misle i rade, koji su  široki i raznovrsni u shvatanjima, a ne ljude čiji će umovi biti potšišani na isti način.”

Predlozi i ideje iz ovih pet odlomaka direktno se odnose na nekoliko evergreen problema našeg obrazovanja: počev od pitanja glomaznih nastavnih programa (1) i metode ocenjivanja (2), preko preopterećenosti učitelja i nastavnika nenastavnim obavezama (3 i 4), do za društvo možda i najvažnije greške u našem obrazovanju – činjenice da ono sistemski proizvodi poslušnike, a ne slobodne ljude (5).

Ne može biti govora o tome da u popravljanju obrazovanja kasnimo zbog toga što ne znamo šta je reforma i kako se sprovodi. Zakazali smo jednostavno zato što pravu reformu nikada nismo ni želeli. Upravo zato da bi istinitost ove tvrdnje bila očevidna, moramo da razgovaramo o pojedinačnim promenama, a ne o celoj reformi. Niko u Srbiji neće reći da je protiv reforme, ali će se mnogi pobuniti čak i na najavu određenih promena. A nijedna promena nema šansi ukoliko je otpor prema njenom sprovođenju veći od zbira želja i mogućnosti da se ona realizuje.

I da, na kraju je ostalo da kažem odakle sam preuzeo one citate. Nije reč o stručnom radu nekog od naših profesora pedagogije ili razvojne psihologije, niti o nekom tekstu o reformi obrazovanja u Finskoj, to su delovi Referata o školstvu Milovana Đilasa iz 1950. godine („Problemi školstva u borbi za socijalizam u našoj zemlji”, Komunist, 1950, br. 1, str. 12-45). Zaključak je jasan: na Trećem vanrednom plenumu u januaru 1954. godine nije samo propuštena šansa da ranije dođemo do demokratskog društva, slobodno možemo reći da je tada „pala” i prva posleratna obrazovna reforma u Srbiji.

Vladica Cvetković je akademik i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta