Regulacija i lične slobode

Kada država treba da reguliše tržišne odnose? Regulacija je opravdana
ako ima pozitivan uticaj na subjektivan osećaj blagostanja, dugovečnost,
zdravlje, obrazovanje i bogatstvo.

Gledište koje zagovaram nazivam razumnom regulacijom. Konceptualno, ona
se nalazi između libertarijanizma, po kome država ništa ne treba da
reguliše na tržištu, i državnog intervencionizma, po kome država treba
da reguliše sve tržišne odnose.

Princip na kome počiva razumna regulacija veoma je prost. Kada usvajamo
regulatorno pravilo kojim nešto ograničavamo ili zabranjujemo, treba da
se zapitamo da li možemo da izmerimo korist i štetu koje primena pravila
stvara u bilo kojoj od navedenih oblasti. Svaka ustanova koja nešto
reguliše ima obavezu da objavi impakt faktor svoje regulatorne politike.
Takve objave mogu da omoguće preciznu meru za procenu da li regulatorna
pravila unapređuju blagostanje tržišnih učesnika ili ne.

U mnogim slučajevima moguće je precizno utvrditi kakvi su neto efekti
regulatornog pravila. Recimo, možemo precizno da izračunamo nivo
zagađenosti vazduha, vode ili mleka. Na osnovu toga možemo proizvođačima
koji zgađuju okolinu da nametnemo ograničenja.

Ovaj princip deluje kao zdravorazumski. Ipak, on se ne primenjuje uvek u
regulaciji tržišta. U Beogradu je od februara 2011. godine (sa jednom
pauzom) na snazi regulacija kojom se zabranjuje prodaja alkoholnih pića
na kioscima posle 22:00 časa. Zabrana je jednom „pala” na ustavnom sudu,
ali je gradska Skupština uspela da promeni propise, pa je ponovo
usvojila istu odredbu.

Nastavak teksta možete pročitati u trećem broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“