Sad već stvarno preliva

Da li se mlada, neuka i nepromišljena gradska sekretarka za kulturu Beograda Ivona Jevtić sama izletela/istakla najavom da će se uskoro i ulazak na Kalemegdan naplaćivati, ili su je starije i lukavije kolege poslale da pusti probni balon, nije ni bitno. Ono što je bitno jeste činjenica da je za samo jedan dan 2.000 građana potpisalo peticiju protiv te ideje, pa je ona, zasad, suspendovana. Siniša Mali se od sekretarkine izjave ogradio. Goran Vesić je mudro prećutao. To bi moglo da znači da se od ove ideje možda i nije sasvim odustalo, već se samo malo pritajilo.

Ovaj slučaj pokazuje nam iznova kako ljudi kojima je povereno da vode ovu državu (i njen glavni grad) shvataju taj ˮpoklon“ koji su od građana dobili: ne kao odgovornost da delaju na dobrobit zajednice koju vode, što podrazumeva i obavezu da dopune, nadograde, obogate i na svaki način unaprede ono što su od prethodnika nasledili. Ne. Oni svoju poziciju shvataju kao idealnu priliku da samo eksploatišu sve što su zatekli.

Da razmotrimo, na primer, doprinos gradskih vlasti Beograda.

Recimo čuvena muzičko-svetleća fontana na Slaviji – niko nije ni pomislio da građanima, kao poreskim obveznicima koji tu fontanu plaćaju, objasni sledeće: zašto ona košta neverovatnih 1,8 miliona evra (zvanično, a da li je i više, takođe nemamo uvid); zašto je uopšte postavljena tamo gde joj nije mesto (nasred kružnog toka gde ljudi ne mogu da joj priđu, a vozači muziku svakako ne čuju ali zato probija uši okolnim stanarima); zašto je procurila čim je otvorena (ne curi nego preliva, ciničan je Siniša Mali) i na kraju, zašto je uopšte prvo građena fontana, da bi se onda isključila i započela rekonstrukcija cele Slavije. Valjda i poslednji laik zna da to treba obrnuto da se radi. Ako se uopšte radi.

To što je ceo Beograd raskopan toliko da je normalan saobraćaj praktično onemogućen, vickasti gradonačelnik opisuje ovako – saobraćaj u Beogradu funkcioniše normalno, mada tako ne izgleda. Nama izgleda da idu izbori, pa treba isterati raspoloživu mehanizaciju da narod vidi kako vlast vredno radi, da bi to cenio ispred glasačkih kutija.

A šta bi radila neka, na primer, pametna, kompetentna i dobronamerna vlast? Otvorila bi, recimo, Narodni muzej i ako treba politički poentirala na činjenici da je upravo ona to učinila, posle 10 godina čekanja. Isto bi uradila sa Muzejom savremene umetnosti. O bankrotu Kolarca ne bi se ni pomišljalo, a kamoli razgovaralo. Beogradski festival igre, koji je ni iz čega postao respektabilna međunarodna manifestacija, pomogao bi se iz budžeta, umesto da se pomoć obeća, a onda Aja Jung ostavi na cedilu da se sama snalazi.

O tome šta bi sve za kulturu i različite vrste oplemenjivanja glavnog grada moglo i trebalo da se uradi, mnogo više bi sigurno rekao neko kompetentniji za tu oblast. Ali u takvom slučaju ne bi bilo ni pomisli o rušenju Savamale, nasilnom sprovođenju projekta Beograd na vodi uprkos protivljenju građana i struke, a ne bi se izvodile ni akcije kačenja saksija po banderama, pobadanja jarbola, raskopavanja ulica i držanja novogodišnje rasvete maltene do 1. maja. Da ovih poduhvata nema, ne bi bilo ni sumnji da su stvoreni za debelo ugrađivanje.

U tome se ogleda ovaj sukob svetova – ili gledate kako da oplemenite i kultivišete grad koji vam je poveren na čuvanje i vođenje, za šta su vam  potrebni odgovarajući senzibilitet, obrazovanje i znanje, ili gledate kako da što više iz tog grada izvučete, gde god možete. Sve dok ne dođete na ideju da naplaćujete i ulaz na Kalemegdan, tačno kao da vam ga je deda ostavio.  

Ovakav poredak stvari i „strana“ na kojoj se ova vlast nalazi nisu neočekivani, jer se ni upornim guglanjem ne može naći podatak da je neko od vodećih naprednjaka bio, na primer, na premijeri neke pozorišne predstave, izložbi, festivalu, bilo kom gradskom događaju na kome se okuplja pristojan svet. 

Ne. Oni ljudi otvaraju česme, liftove i semafore. Ruše noću i grade šta im padne na pamet. Kao neki Monti Pajton rijaliti.