Samo sebi da odnesem lek

„A koliko možete da nam kažete uopšte o organizaciji tih ljudi dole? Ko komanduje tim ljudima? Je li vi znate te ljude dole?“

„Pa kako ne znam Milana Radoičića, kako da ga ne znam?“

„Milan Radoičić komanduje njima?“

„Ja ne kažem da on komanduje, ali kako da ne znam, pitali ste me da li znam te ljude. Znam Milana Radoičića. Ove druge ne znam ko je bio, niti sam bilo koga prepoznao, sad sam čuo za ove ljude.“

Je l’ da zvuči kao legendarna scena iz „Balkan Ekspresa“ u kojoj Bora Todorović mora „samo tetki da odnese lek“?

Znate ono…

„A jesi li ti muzičar?“

„Ne, nisam muzičar…“

„Nisi?“

„Jesam.“

„A jesi?“

„U stvari jesam.“

Ali ova scena je iz sasvim drugog filma. Političkog trilera. S elementima drame, naravno, jer je glavni glumac čovek koji je toliko posvećen ulozi da bi mogao da se uporedi samo sa Danijel Dej Luisom, glumcem poznatim po tome da je spreman da rizikuje čak i svoje zdravlje zarad filma.

Kao i naš glumac koji po sopstvenom priznanju spavao samo sat i četrdeset minuta za tri noći. I kome se dive skoro svi sporedni glumci u istom filmu, a ne libe se i da to divljenje i otvoreno pokažu. Kače njegove fotografije, citiraju njegove izjave i pružaju mu nedvojbenu podršku. Oduševljeni njime i njegovom izvedbom, sasvim zaboravljaju na sve nedužne žrtve njegove posvećenosti.

One koji su, takoreći, tehničko osoblje nevredno pomena. Kojima su životi ugroženi, a da ih niko nije ni pitao. Koji svaki dan žive posledice njegovog entuzijazma i rešenosti da po svaku cenu – briljira u sopstvenom filmu.

Nema dokaza da je glavni glumac istovremeno i scenarista i reditelj i direktor fotografije. Ima onih koji sumnjaju da mu je scenario podmetnut, da strani agenti usmeravaju režiju u željenom smeru, da fotografije sa snimanja i zadnje klape isplivavaju mimo protokola i nasumično. Da je neko drugi u ekipi pogrešio.

Jer je on bezgrešan koliko i briljantan.

A diskusija oko filma plamti. Neki su i zaratili. Doduše, uglavnom se borbe odvijaju na istočnom frontu društvenih mreža, a mobiliše se menšnima i retvitovima. Pominju se i deca. Uglavnom tuđa.

Oni koji su izvisili za bitniju ulogu se i dalje preporučuju kasting direktorima svojim zapaljivim snimcima u kojima obećavaju svašta, čak i pogibiju ako treba (opet tuđu, dabome).

A brojna publika i dalje sedi u mraku. I pita se koliko dugo može da traje i koliko još zapleta može da podnese ovaj žanr.

Nervozniji među njima se vrpolje, a strpljiviji i zainteresovaniji za radnju ih ćuškaju laktovima i ućutkuju. Ali slabo ko napušta projekciju. Moguće i zbog toga što u mraku sumnjaju da bi uspeli da nabodu pravi izlaz. Šta znaš, možda iz bioskopskog mraka ispadneš u još mračniju ulicu. Gde, ne daj bože, mogu i da te prebiju uz džeparenje. A da ne znaš ni ko te tačno zviznuo.

U međuvremenu, naš film putuje i po stranim festivalima, a kritike variraju od loših do srednje žalosnih. Ali glumčeva PR služba radi za unutrašnje potrebe, zabole je baš šta misle tamo neki stranci koji i ne razumeju naš kontekst i ne govore naš jezik. O emocijama da i ne počinjemo.

Zamalo da bude i naš kandidat za Oskara za najbolji strani film, ali selekciona komisija je u poslednjem trenu odabrala film o knezu Mihailu Obrenoviću.

Verovatno zato što ovaj naš film još nije završen u montaži, a i post produkcija je malo zakazala.

A i ovaj naš knez koji se strasno bavi glumom još nije završio. Samo da malo dremne i da skor sa 100 minuta sna digne na bar 150 – pa da nastavi.

A publika nek pregrize malo parizera umesto kokica. Manje hrska, ali je bar i manje hranjiv.