Savet za privredu i Privredni savet

Narodna skupština je 7. oktobra usvojila izmene zakona o finansiranju lokalne samouprave. Radilo se zapravo o izmeni jednog člana zakona (čl. 35) u kome se menja odnos raspodele sredstava koja lokalne samouprave i republika dobijaju od poreza na zarade. Šta nam ova izmena zakona pokazuje o našoj poreskoj politici i kakve su njene posledice?

Ove promene su reakcija na prethodnu promenu istog zakona iz 2011. godine. Tada je u Vladi Srbije ministar finansija bio Mlađan Dinkić, predsednik G17 PLUS. Ova stranka se godinu dana ranije transformisala u Ujedinjene regione Srbije (URS). Osnova programa URS-a je bio regionalni razvoj (uprkos tome što je podela Srbije na regione beznačajna kako u političkom, tako i u privrednom smislu). Koncept privrednog razvoja regiona pravdao je veću preraspodelu sredstava lokalnim samoupravama. 

Po tim promenama, lokalne samouprave dobile su pravo da za sebe zadržavaju čak 80% svih sredstava koja se prikupe od poreza na zarade (dok je republici ostalo 20%). Ovo je napravilo veliku rupu u republičkom budžetu koji je zbog ove promene ostao „kraći” za 40 milijardi dinara godišnje. Glavni problem u ovoj promeni, međutim, bio je u tome što se nije znalo šta opravdava ovu raspodelu, tj. zbog čega opštinama treba da pripadnu ovako velika sredstva. U prethodnom periodu opštinama nisu dodeljene nikakve nove nadležnosti koje bi mogle da opravdaju ovakvu raspodelu. Razlog je, razume se, bio politički – jedna stranka ucenila je ostatak vladajuće koalicije da prihvati ove izmene da bi sredstva mogla da iskoristi za dolazeću izbornu kampanju. (URS je na izborima iz 2012. godine dobio 5,51% glasova.)

Šta su bili efekti ovog zakona? Sredstva su relocirana da bi se omogućio regionalni razvoj. Međutim, baš ovo se nije desilo. Od 2008. godine lokalne samouprave su drastično počele da smanjuju kapitalna ulaganja u odnosu na ostale izdatke. Umesto ovoga, republika je pokušala da unapredi regionalni privredni razvoj subvencijama po radnom mestu. U odnosu na kapitalne investicije (infrastruktura, javne usluge) koje podstiču otvaranje novih radnih mesta za sve investitore podjednako, subvencije po radnom mestu privlače samo unapred odabrane investitore. Sasvim razumljivo da je regionalni privredni razvoj izostao.

Umesto da višak sredstava investiraju u privredni razvoj, one su ga „uložile” u zapošljavanje u javnom sektoru. Ali da ponovim, s obzirom na to da u periodu pre 2011. godine nije bilo novih ovlašćenja lokalnih samouprava, kako bi moglo da se opravda novo zapošljavanje? Troškovi na zarade u lokalnim samoupravama su počeli da rastu. Recimo, u opštinama Novi Pazar, Prokuplje i Bosilegrad, troškovi za zaposlene su dosegli skoro 40% ukupnog budžeta lokalnih samouprava. U nekim od najefikasnijih opština, kao što su Inđija ili Boljevac, na zarade u lokanoj administraciji odlazi 16, odnosno 18%.

Opštine su bacale novac na sve i svašta, pogotovo na nove mehanizme i institucije koje su omogućile „izvlačenje” novca iz javnih fodnova i njegovo korišćenje u privatne svrhe. Recimo, u opštini Pećinci postojali su Savet za privredu i Privredni savet. Svaki član oba saveta dobijao je nadoknadu za rad u iznosu od 35.000 dinara. Ipak, privredni razvoj u Pećincima je izostao. U Bačkom Petrovcu osnovana je Komisija za uništavanje pečata i štambilja. Ta posebna komisija radila je posao koji bi trebalo da se nalazi u opisu redovnih poslova lokalne administracije.

Da bi opravdale ovakvo rasipanje javnih sredstava, opštine su počele da manipulišu budžetom i nerealno uvećavaju poreske prihode. Ovo je počelo da se radi da bi se se lakše „progutali” nerealni rashodi. Naime, da bi se opravdali visoki rashodi, opštine su počele da uvećavaju projektovane prihode. Pošto su oni bili nerealni, opštine su beležile velike deficite koje su počele da pokrivaju iz republičke kase. 

Ovo je bilo potpuno paradoksalno. Umesto da olakša opterećenje republičke kase, ova promena je zapravo još više opteretila republičku kasu!

Šta bi bilo najlogičnije predložiti uzimajući u obzir ovakvu praksu? Verovatno promenu upravljanja lokalnim javnim finansijama. Međutim, novi zakon je došao u Skupštinu Srbije bez ikakve analize efekata promena iz 2011. godine, a upravo je ta analiza bila neophodna za donošenje novog zakona. Umesto toga, zakon je ostavio ceo ovaj problem netaknutim, smanjio nivo sredstava opštinama i povećao nivo sredstava republici. Dakle, opštine, koje ionako imaju problema sa javnim finansijama, sada ostaju sa još manje sredstava. Možemo samo da zamislimo s kakvim će inovativnim mehanizmima opštine i gradovi pokušati da nadomeste ovaj gubitak preko leđa poreskih obveznika.

Sve je urađeno bez odgovarajuće analize, jer da je analiza urađena, došlo bi se do potpuno drugačijih zaključaka o tome šta treba da se promeni izmenama zakona. Praksa stranačkog zapošljavanja i rasipanja javnog novca će se nastaviti. Ali, uzimajući u obzir da je lokalnim samoupravama ovim zakonom ostalo manje novca, verovatno će se stanje pogoršati i dovesti do novih problema.