Sistem koji nam se ruši na glavu

Ovaj nakaradni naprednjački sistem je sasvim dotrajao. Svima su se smučili, svi žele da im vide leđa, osim onih koji su se pod njihovim skutom kao pijavice nakačili na ovu našu državu i sisaju joj krv. I naravno onih koji prosto nemaju kapaciteta da shvate bilo šta, pa bez pogovora gutaju sve što im se kroz besomučnu propagandu servira.

Da je imao kapaciteta da izađe u narod izvan nameštenih kulisa, da je imao hrabrosti da se suoči sa bilo kojim novinarom osim udvorica sa spremljenim pitanjima ili onih iz nekog nedokučivog razloga nesposobnih da se suprotstave dok ih gazi i ponižava, da je imao pameti da sam shvati kako u državi Srbiji ipak ne žive samo on, njegova klika i njegovi podanici, već to pravo imaju i ostali koji čine većinu Srbije, ni sebe ni zemlju ne bi dovde doveo.

Ali avaj, Aleksandar Vučić nema dovoljno ni kapaciteta, ni hrabrosti ni pameti, pa je Srbiju posle dvanaest godina doveo do ivice sukoba. Srbija kuva odavno, ali to nije imao ko da vidi. Ljudi su nezadovoljni, nesrećni, vide da im zemlja propada, ali ne vide način da se to prekine. I to bez razlike – i oni koji žive na rubu ili čak preko ruba siromaštva i oni koji žive nešto bolje, pa čak i oni koji su nekako, izvan naprednjačke hobotnice koja grabi sve za sebe, ipak uspeli da žive pristojno.

Da je imao snage i pameti da shvati da je sad predsednik svih građana, a ne samo svoje stranke, poslao bi u narod svoje čauše da sazna šta misli narod kojim „vlada“. Onda bi čuo da ga preziru čak i oni kojima je „dao“ posao, jer im je zauzvrat uzeo obraz, savest i dušu, ucenama da se učlane u naprednjake. Sa jedne strane su imali svoju savest i ubeđenje, a sa druge porodicu koju treba hraniti, pa vi odlučite. Đavolji posao.

Preziru ga misleći slobodni ljudi koji ovaj uspostavljeni sistem antivrednosti ne žele ni da tolerišu i koji ovoliki primitivizam, nasilje, bahatost i prostakluk koji je zavladao zemljom, neće nikad prihvatiti.

Preziru ga i svi koji ne žele da zemlju koju bez pitanja besomučno zadužuje, sada i bukvalno proda i pretvori je u rudarsku koloniju koju će da preorava kako ko bude želeo, bez ikakve kontrole. Rio Tinto ili ko god sličan.

Preziru ga i biznismeni koji pokušavaju da žive i rade ne prljajući ruke i ne uvlačeći sebe i svoje firme u mutne i koruptivne naprednjačke poslove. Neki ćute i pokušavaju da opstanu, a nekima od njih je dosta i slute velike probleme, pa polako svoj novac i poslove izvlače iz zemlje.

Prezire ga i takozvana akademska zajednica, od učitelja i nastavnika do univerzitetskih profesora. Ovi prvi jer su uniženi, poniženi, obezvređeni toliko da moraju elementarno pravo na dostojan život da traže na ulici. Univerzitetski profesori (čast izuzecima) uglavnom su konformistički ćutali, dok neman nije došla i na njihova vrata. Tek kad je najavljeno da će vožd dovesti strane fakultete (niko ne zna koje) i dati im još i naš novac, tad je bilo dosta.

Preziru ga i umetnici koji su najglasnije dizali svoj glas i čiji se glas najdalje i čuje. Zato je pokušao da ih podmićuje raznim „projektima“, a kad je video da ne vredi, onda im je prebacivao kako im on nezahvalnima daje hleb i samo izazvao novi bes.

Možda zvuči neverovatno, ali najviše ga preziru oni koji sa njim moraju da sarađuju. Politički ili interesno, svejedno. Kad kompleksi nadvladaju inteligenciju, onda krenete da ponižavate svoje saradnike koje smatrate potčinjenima, da im pretite, da ih javno kinjite i prozivate, tako da i oni jedva čekaju da vam vide leđa. Ćute zbog interesa i straha, sve gledajući kako da se izvuku, nezahvalnici.

I pre nego što su rezultati naprednjačke bezočne krađe počeli da se ruše na glave i ubijaju ljude, svako sa trunkom pameti i savesti mogao je da vidi da je ovo bolesno stanje neodrživo. Bilo da će u jednom trenutku nastati haos, što se sada događa pred našim očima, bilo zato što će cela Srbija u tom ludilu u jednom trenutku potonuti i nestati.

Osnovni stub na kome je ova vlast gradila svoju propagandu – radimo, gradimo, bez obzira na cenu – padom nadstrešnice u Novom Sadu srušio se u prah i pepeo. Sad je u pitanju sve: šta ste gradili, kako ste gradili, ko je gradio, da li će i to da se sruši? I naravno, koliko to sve košta i zašto toliko očigledno iznad prave vrednosti? Kome je otišao ostatak novca, a zadužili ste sve nas?

Besomučne izjave i slikanje što na Instagramu, što na televizijama, više ne pomažu već, naprotiv, odmažu. Izazivaju sve veći i veći prezir i bes. Ali izgleda da naš predsednik ni to ne uspeva da shvati. A to je već razlog za brigu. Upravo od zdravog razuma zavisi na koji način i po koju cenu će se ova neodrživa situacija okončati i ova opšta društvena kriza razrešiti. Kad je nešto dotrajalo, to više ne može da traje.