Sitno brojanje

Jednom davno… Dobro, i ne baš tako davno, desilo se… predsednik države, koji za većinu stvari kojima se bavi nije čak ni nadležan, ali je sebi to dao za pravo, izjavio je da će malo spustiti loptu, da će ubuduće pažljivo birati reči i voditi računa šta priča.

Iako se čini kao večnost, od tada je prošlo svega nekoliko meseci, a u tih nekoliko meseci nasilje svih vrsta, od verbalnog do fizičkog, poraslo je do neslućenih razmera. Da je neko merio, ta stopa bi verovatno nadvisila čak i uvek neverovatnu stopu nezaustavljivog ekonomskog rasta, a znamo da vlastodršci tu baš umeju da „puste ruku“.

Čovek koji je pričao o spuštanju lopte vrlo brzo je ušao u mod otvorene kriminalizacije univerzitetskih profesora, dekana, rektora, zatim konstantnog vređanja studenata, a reči „teroristi“ i „teroristički“ su vrlo verovatno bile najkorišćenije reči u prvom kvartalu ove godine. Išlo se dotle da su studenti proglašavani novim Bin Ladenima, pristalice Srpske napredne stranke nastavile su sa fizičkim nasrtajima na građane i studente, dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović napadnuta je nožem na ulici, a kulminacija „spuštanja lopte“ bila je upotreba soničnog oružja protiv građana koji su 15. marta tišinom odavali počast stradalim sugrađanima iz Novog Sada.

Kao odgovor na najveći protest u istoriji ove zemlje, čovek koji je potencirao dijalog i smirivanje tenzija, organizovao je kontramiting, na kojem je došlo do nekoliko napada na novinarske ekipe, ali i do niza međusobnih tuča učesnika. I kada vidiš da je to bio skup na kojem „redari“ u zelenim prslucima zajedno sa batinašima tuku novinarsku ekipu, iste sekunde je jasno da to nije bio samo debakl u pogledu brojnosti u odnosu na 15. mart, već i u nečemu važnijem – u pogledu suštine. Čistota studentskih i građanskih protesta, kojima poslednjih meseci prisustvujemo i svedočimo, nikad neće moći da bude zasenjena prostotom i štrokom Ćacilenda, a to je jedina alternativa koja se nudi, samo ovog puta ogrnuta u ruho „novog“ pokreta.

Taj Ćacilend je počeo polovinom aprila i da se širi tako što su nasred ulice ispred Skupštine Srbije (?!) postavljeni novi šatori koji su napunjeni opet nekim vrlo čudnim ljudima, a koji su, između ostalog, za zaduženje imali da ispred parlamenta dočekuju opozicione poslanike, vređaju ih i pokušavaju da isprovociraju incidente. Već prvog dana fizički su napali i novinarku Istinomera, a ispostavilo se da od njih zazire čak i policija. I postavlja se tu niz pitanja. Prvo, da li sada svako može na bilo kojoj ulici ili trgu tek tako da razapne šatore ili kakve druge montažne stambene objekte, uzurpira jednu od najprometnijih saobraćajnica glavnog grada i prosto se tu nastani? Drugo, pod kojom se tačno dozvolom grada ili države nasred platoa, koji je čak i u bezbednosnom smislu pod posebnim režimom, nastani gomila sumnjivih ljudi kojima je očigledan zadatak da vređaju narodne poslanike, dakle službenike ovog naroda? Treće, ko su ti ljudi ako ih čak i policija izbegava i očito su iznad organa reda u nekoj prećutnoj hijerarhiji aminovanoj ko zna odakle, a svi znamo odakle?

Od deeskalacije tenzija nema ništa jer očekivati od ovakve vlasti da stane na loptu i zaustavi spiralu nasilja bilo bi kao da pustiš koze u baštu i očekuješ od njih da ti ne pojedu kupus. Štaviše, u magnovenju u kojem se već neko vreme nalazi i batinom naslepo mlatara okolo, pa koga dokači, režim može samo da srlja u sve radikalnije ideje. I gluplje, naravno, ali da u toj gluposti ne bi stradalo još nevinih, veoma je važno da svi ostali budu staloženi i na silu odgovore, kao i do sada, mozgom. Pokazalo se da mržnja i sila nemaju odgovor na ljubav, smirenost i solidarnost. Jedno od bazičnih pravila džuda glasi „Iskoristi snagu protivnika protiv njega samog“. Ponekad je dovoljno samo se izmaći u pravom trenutku i dozvoliti protivniku da odradi sve ostalo. A taj trenutak je bliži nego ikad.