Skretanje pažnje

Želeo bih da vam skrenem pažnju na jedno skretanje pažnje. Radi se, možda ste pomislili, o sankcijama NIS-u koje je najavio predsednik Vučić, a onda ih odjavio ambasador Hil.

Ipak nije to. Iako usplahireno najavljeno, pa zatim besomučno ponavljano upozorenje predsednika Srbije o tragičnim sankcijama koje Vašington tobože sprema našoj naftnoj industriji, a time i celoj privredi Srbije, svakako jeste bilo jedno veliko, ali i previše očito, skretanje pažnje.

U tom skretanju, koje neće biti tema ovog teksta, očiglednost priproste obmane ogledala se ne toliko u samoj najavi, već u udarničkom samopregoru kojim su medijski poslenici čija uređivačka politika nalikuje indigo papiru Vučićevih misli, pristupili umnožavanju, uvećavanju i sakralizaciji rečene strašne pretnje američkih sankcija. Totalna dominacija „hedova“ i naslovnica u dva dana nakon neočekivanog saznanja našeg državnog vrha i potonjeg, već tradicionalnog sastanka sa BIA, CIA i ostalim pink bezbednosnim službama, čak je i vrlo verujućem glasaču morala biti sumnjiva, a kamoli nekakvom novinaru ili redovnom pratiocu naših političkih predstava koji je istu predstavu dosad gledao u 17 repriza i tri, četiri režije.

Dakle ćorak. Sankcija će, da ne bude sumnje, možda i biti, jer dobra predstava zahteva i dobru glumu, ali budite mirni i mirno uvereni u njihovu suštinsku beznačajnost po pitanje ekonomskog opstanka naše zemlje.

A sad na pravu temu, studentske kredite i njihovu političku ulogu u ovim prazničnim danima.

Stambeni krediti za mlade su, za nijansu manje očigledna, ali i dalje sasvim prozirna, 18. repriza i peta režija prethodne komedije. Ali, kako i dolikuje novogodišnjoj izvedbi, kada valja slaviti i radovati se, ova konkretna postavka biće dosta skuplja od prethodne. Kako je najavio predsednik, koštaće 130 miliona evra, kojih naravno nema.

O čemu je reč? Jeftini krediti za kupovinu stanova za mlade su bez sumnje dobra ideja. Prethodna vlast, ako se neko još seća vremena kad su demokrate sedele u Nemanjinoj i na Andrićevom vencu, u jednom trenutku je stvarno sprovela program subvencionisanja kredita za mlade, sa niskim kamatama i sa samo pet odsto učešća. Posle toga je došla ova vlast i najavljivala program od pola milijarde evra za jeftinu stanogradnju i kredite, lično predsednik Vučić kod Olivere Jovićević u Upitniku RTS-a najavljivao, ali nije sproveo.

Sad se opet setio. Zli jezici kažu zbog sveopštih protesta tih istih mladih, blokada fakulteta i srednjih škola, ali nije zato – predsednik se toga setio jer voli mlade i razmišlja dogoročno, istorijski. Zato se toga setio tek pre par nedelja i odlučio da sve sprovede preko kolena u roku od odmah, uz marketinšku krilaticu „ispunio sam sve zahteve“.

Elem, kakvi motivi takav i plan. Ovi krediti na kraju su, uz prekonoćno spuštanje uslova za njihovo dobijanje, pošto su studenti Vučiću pod prozorom dovikivali „izađi mala“, uživo u programu svih TV stanica u Srbiji, završili sa nadrealnim kriterijumima. Učešće jedan odsto, subvencionisana kamata i nema potrebe da momci i devojke uopšte imaju posao da bi dobili kredit za stan. Šta će ti posao da bi vraćao kredit, pobogu? Ili što bi rekao predsednik: „Sve uslove sam im ispunio.“

Samo, što ovog puta ni studenti ne mare za kredite, ni njihovi roditelji, već jedino mare banke. Nijedna banka u Srbiji nije pristala da odobrava ovakve kredite, sem državne Poštanske štedionice, koja, šta će, mora. Zato će Jorgovanka Tabaković da pritisne banke da ne bi nju pritisnuo Vučić.

Toliko o Zakonu o Narodnoj banci Srbije i njenoj nezavisnosti.

Dok ovaj tekst bude na kioscima, možda će banke već i popustiti, ali to posao ne čini ništa boljim, samo Srbiju čini još malo gorom.

Najskuplje skretanje pažnje u istoriji Srbije, predsednikov pokušaj da jeftinim zajmovima kupi pažnju studenata i njihovih roditelja, rasturi jedinstvo njihovih plenuma i dezavuiše proteste nezahvalnika kojima je dato da plate 750 evra učešća i iz banke nose ceo jedan stan, spektakularno je propalo.

Studenti su samo okrenuli glavu. „Ne treba mi stan, treba mi pravda“, poručuje mu ćutanjem 100.000 ljudi na Slaviji, u 15 minuta strašne tišine.

Pravda, i ona za ljude kojih više nema, i ona za sve koji su još tu, košta više od 130 miliona evra. Košta više nego što ova vlast može da plati. Međutim, omladina odbija da svoju pravdu proda ispod cene.

Na to sam hteo da vam skrenem pažnju.