Snađite se sami, to je valjda jasno

Iduća godina biće „godina velikih neizvesnosti“, kako su naveli iz Fiskalnog saveta, jedine preostale nezavisne kontrolne institucije u zemlji, a i bez njega to slutimo i sami. Da neće biti dobro, to svi shvatamo, samo je pitanje koliko će biti loše. Pre svega u privatnom sektoru, gde se ne zna da li je teže poslodavcima ili zaposlenima. 

Plate u javnom sektoru povećane su 10 odsto ove godine, najavljuje se i novo povećanje od pet odsto od aprila, iako za to uopšte nema novca pri ovolikom deficitu budžeta. Tako se jaz između privatnog i javnog sektora dalje povećava (plate u javnom sektoru su veće za oko 20 odsto nego u privatnom), a time i mogući antagonizam ove dve kategorije. Pritom, ceo javni sektor ne može se staviti u isti koš. Najveći udar trpe zdravstveni radnici, pa za njima prosvetni, i oni svakako nisu isto što i razni činovnici koji sede po kancelarijama na smenu, i vojska ili policija u koju je nesrazmerno mnogo ulagano.

Dakle, promišljena i razumna vlast bi i povećavala i pomagala selektivno: onima kojima je to opravdano i neophodno, umesto da sa neba baca čuveni „helikopter mani“ pa ko uhvati. 

U zdravstvo se, recimo, na početku korone ulagalo navrat-nanos u panici i stihijski. Ne znamo ni šta je kupovano ni koliko je plaćano, predsednik je javno govorio da će da plaća u kešu (odakle keš i zašto?) i čak da će sam da ide i da tovari respiratore u avione. Šta je na kraju natovario i koliko je platio, morali smo saznati, ali nismo.

Onda se ispostavilo da nemamo ni dovoljno lekara da rukuju respiratorima. Lako je nabaviti mašinu, ali šta ćemo sa ljudskim resursima? I ovo zdravstvenih radnika što je (pre)ostalo, raubuje se nemilice, umesto da se donesu smislene mere koje bi važile za sve bez izuzetka i koje će ljudi poštovati jer vide da vlast zna šta radi i ne radi samo u svom interesu, nego pre svega u interesu građana. 

A radilo se suprotno. Prvo smo svi zaključani, stariji ljudi bez ikakvog smisla stavljeni u režim koji se može meriti sa zatvorskim, da bi nam onda huligani palili baklje nad glavama, igrale se utakmice i sprovodili izbori. Letošnji pokušaj da nas opet zatvore umalo nije izazvao revoluciju, a napravio je „samo“ pobunu i nasilje vlasti. Onda opet ništa, korona je pre mesec dana eksplodirala, Krizni štab se do krajnosti iskompromitovao, nove mere su donete sa velikim zakašnjenjem, valjda ne zbog toga da bi predsednik otvorio najveći šoping mol na Balkanu. Naprednjaci su grupno slavili, prvo pobedu na izborima pa onda i partijsku slavu, predsednik se uporno šetkao bez maske, privilegovani noćni klubovi (čiji su i zašto imaju poseban tretman, niko ne govori) radili su po celu noć, oni bez privilegija kraće, ali ni tu se nisu poštovale mere, a narodu je poslata samo jedna jasna poruka: sami ste u ovome, čuvajte se i snalazite se kako znate i umete.

A šta bi neka pametna  vlast uradila: ako je već u panici i nesnalaženju, što je ipak razumljivo (u panici je bio ceo svet), povukla neke pogrešne poteze (zatvaranje ljudi, isplata svim zaposlenima po 30.000 dinara itd.), posle prvog udara morao se napraviti neki plan. Recimo: da se ne protraći uludo (u svrhu izbora i održanja vlasti) 650 miliona pozajmljenih evra za isplatu po 100 evra građanima, da se taj novac da samo onima kojima se mora zabraniti ili ograničiti rad i da im se tako kompenzuju gubici, a spreči širenje bolesti. Takvih nema mnogo i zna se ko su: ugostitelji, hotelijeri, svi vezani za turizam, transport i to je otprilike to. Pored toga, privatni zdravstveni sektor treba da se uključi u odbranu od korone, pojedini hoteli su mogli da se osposobe da prime ljude koji moraju u karantin, a nemaju uslove za to, i šta već stručnjaci odluče. 

Umesto toga imamo sve suprotno: država dodatno gubi kredibilitet time što sa velikim zakašnjenjem  uvodi nove mere. Novac je potrošen ne znamo ni kako ni koliko, a pozajmljen je skupo, što se lepo vidi u novom rebalansu koji  je Fiskalni savet opisao kao „veliki korak unazad u pogledu detaljnog i jasnog prikazivanja rashoda države“. To nikako nije smelo da se događa, jer vlast nije trošila svoj novac, nego naš, za koji je dužna da položi tačan račun. Ali ona radi šta hoće, može joj se, za sada.