Srbija pritisnuta nasiljem – uzroci i arhiuzroci

Imao sam na umu nekoliko tema za svoj prvi autorski tekst u Novoj ekonomiji, ali su sve moje zamisli nestale onda kada su se u Srbiji samo u jednoj nedelji maja dogodila dva masovna ubistva.

Do sada o ovim zločinima nisam javno rekao niti napisao nijednu reč, pre svega jer sam mislio da bi u tom prvom periodu šoka trebalo da govore samo oni koji znaju – ne to kako se može pomoći unesrećenim porodicama, jer to nije moguće – nego kako uopšte nešto reći, a da to nikoga od njih dodatno ne povredi.

Suočen sa činjenicom da u ovom svom tekstu – prvom od kada su se dogodile ove teške tragedije – ne mogu i ne smem da otvaram druge teme, pišem uz veliki oprez i s nadom da time neću uznemiriti one koji su ovim bezumnim zločinima tako brutalno, grozno, nepravedno i besmisleno unesrećeni.

Ubistvo devetoro dece i njihovog školskog čuvara u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” predstavlja nešto što se u Srbiji do sada nikada nije dogodilo, to je zločin koji se po svom karakteru opire bilo kakvom razumnom objašnjenju. Na ovo neshvatljivo i neopisivo zlodelo došao je još jedan masakr: u vremenskom razmaku od samo dva dana i prostornom od manje od pedeset kilometara, kod Mladenovca i Smedereva, ubijeno je osmoro mladih ljudi.

Tako je za manje od nedelju dana Srbija prošla od stanja neverice do nemerljive tuge, a onda se iskrena i teška opšta žalost pomešala sa osećajem građanskog besa. Lične katastrofe nesrećnih porodica zadobile su obris velikog poraza za čitavo naše društvo.

Iz ovog intuitivnog kolektivnog zaključka o društvenom slomu Srbije pritisnute nasiljem, proizašla je većina stavova i komentara koje smo tih prvih dana slušali i čitali: da je „srpsko društvo bolesno“, da u našim medijima vlada politički instruisana „promocija nasilja“, da je ovim zločinima „prelivena čaša građanskog strpljenja“ i slično.

Najzad, narodni revolt je dobio i svoju uličnu formu u vidu protesta koji po masovnosti prevazilaze sva okupljanja građana od kraja devedesetih naovamo. Ostaje još da se vidi da li u srpskoj opoziciji postoji politička mudrost koja bi tu snagu mogla da iskoristi.

Kako god pao, na izborima ili na ulici, za Vučića će to biti odlazak s vlasti kakav je zaslužio i ja se iskreno nadam da ovi poslednji protesti najavljuju početak kraja njegove autokratije. Ipak, dok iščekujemo da se opravdano narodno nezadovoljstvo i politički artikuliše, smatram da je potrebno reći još koju reč u vezi sa odgovornošću za počinjene masakre.

Ne smemo da  zaboravimo da je ono što je izvelo narod na ulice pre svega bila građanska drama savesti iz empatije prema nastradalima i njihovim porodicama, zato preuzimam rizik ukoliko ovo što želim da kažem bude u izvesnoj meri protivteža euforiji koja se primećuje na protestima.

Naime, ova dva masovna ubistva jesu bacila čitavo srpsko društvo na kolena, ali njih nije moguće dovesti u direktnu i neposrednu vezu ni sa jednom konkretnom i aktuelnom društvenom pojavom. Isto važi i za medijski uticajne pojedince, pa i za osobu koja već više od jedne decenije igra ulogu gospodara srpskog sveta.

Ovi koji danas vladaju jesu najveća smetnja razvoju moderne građanske svesti u Srbiji, ali mi dobro znamo da sa prihvatanjem i ukorenjivanjem prosvetiteljskih vrednosti koje su poznate još s kraja XVIII veka, Srbija kasni preko dvesta godina; za odsustvo dijaloga i nasilnu retoriku u javnom prostoru Vučić može da bude odgovoran tek za period od poslednje decenije ili dve.

Vučićeva apsolutna vlast nad Srbijom je posledica, naš je problem što mi tu njegovu vladavinu doživljavamo i kao uzrok. Na istu stvar je još u Miloševićevo vreme ukazivala naša istoričarka Latinka Perović – objašnjavala je Miloševića narodom, a ne narod Miloševićem, kasnije su ovu tezu ponavljali mnogi pametni i odgovorni ljudi, ali oni gotovo nikada nisu bili na vlasti – osim Đinđića koji nije ni stigao da zavlada jer smo ga ubili.

Vučić i njegova medijska posluga jesu odgovorni što je srpsko društvo politički i građanski napeto do pucanja i za to im mora biti ispostavljen račun, kad-tad, ali mi građani, a pre svega intelektualci, nemamo pravo da zaboravimo na arhiuzrok naših najvažnijih problema u koje spada i društveno nasilje.

Naša kolektivna falinka kao naroda jeste obrazovna i kulturna zapuštenost na koju smo se po svemu sudeći svikli, ne vidimo je i ne primećujemo, kao kad neko ne oseća sopstveni zadah.

Bijemo žene, ali hoćemo porodice s više dece, ne priznajemo sopstvene zločine, a one učinjene prema nama koristimo za samoviktimizaciju, netolerantni smo prema svemu drugačijem i uvek skloniji moralnoj panici nego moralu i uz sve to smo masovno funkcionalno nepismeni.

I kako onda da se nadamo da neki sledeći gospodar, opet jedan od nas, neće tu našu zaostalost ponovo hteti ili umeti da iskoristi?

Vladica Cvetković, akademik i profesor Rudarsko – geološkog fakulteta