Srbija u nezgodnom društvu

Da li ste čuli da država Vanuatu nije više na crnoj listi Međudržavnog tela za borbu protiv pranja novca FATF? Taj Vanuatu, dakle, više nije visokorizična zemlja za međunarodni finansijski sistem i zemlja koja ima „sistemske manjkavosti“ u borbi protiv terorizma i pranja novca. I država Irak je skinuta sa te liste. Obe su se od februara popravile. Srbija se nije popravila, pa se još nalazi na toj ekstremno kompromitujućoj listi, zajedno sa Etiopijom, Ganom, Sirijom i Pakistanom. 

Kad je Insajder ovu vest objavio, srpski zvaničnici ostali su upadljivo nezainteresovani. Predsedniku države Aleksandru Vučiću, koji ima naviku da drži svakodnevne tirade na sve teme koje mu padnu na pamet, počev od tvitova, jelke, fontane, do duhovitosti o ulozi žena u srpskom društvu, ova vest uopšte nije privukla pažnju. Možda može da se desi da ga neko mnogo iznervira, pa da naknadno optuži Jeremića, Đilasa ili nekog od neprijatelja koji mrze Srbiju. Premijerka Ana Brnabić, kad je vest pukla, nije se dala isprovocirati – ni nju ova tema nije zainteresovala, pa je bukvalno pobegla od novinara i ostavila ambasadora Amerike Kajla Skata da da neku diplomatsku izjavu kako se nada da će Srbija sa ove liste biti sklonjena.

Možda je premijerki bilo i pametnije da više ništa ne izjavljuje jer je u februaru, kad je Srbija stavljena na crnu listu FATF-a, mrtva hladna, kako to samo ona ume, smatrala da je to sve maslo Amerike i da je ova odluka „politički motivisana“. O istom trošku je i obećala da će Srbija biti „jedina zemlja koja će već do leta ispraviti i otkloniti sve zamerke“. Tako je premijerka upala u sopstvenu logičku zamku: ako je Amerika deklarisani prijatelj Srbije, što i ona i Vučić ponavljaju kad god nisu ljuti na ambasadora, zašto bi im prijateljska zemlja činila ovakve političke pakosti? I kako uopšte, molićemo lepo, da otklonimo sve zamerke ako one u stvari i ne postoje, budući da je odluka samo politički motivisana?

FATF je međunarodne standarde doneo baš 2012. godine, kad je SNS došao na vlast, i Srbija se tad obavezala da će ih poštovati. Kako ih je poštovala, vidimo i po tome što je sa pomenutim zemljama stavljena na crnu listu, sa koje sada nije skinuta. A Vanuatu i Irak jesu. Okreni-obrni, nikako ne može da se prebaci odgovornost na prethodnu vlast, slučaj je jasan kao dan. Zato se i beži od izjava. Dakle, Srbija je zemlja osumnjičena za pranje novca, finansiranje međunarodnog terorizma i zemlja u kojoj se ne može transparentno i lako utvrditi stvarno vlasništvo nad firmama. Između ostalog.

Imamo i drugu, na prvi pogled nepovezanu vest posle koje bi u zemljama koje nisu ni blizu FATF-ove liste, ostavku podneo bar jedan ministar, ako ne bi pala i cela vlada. Kod nas se osim Tvitera i par portala, niko nije ni osvrnuo. Naime, na tvrdnju da Ministarstvo policije, na čijem je čelu veoma dubiozni doktor Nebojša Stefanović, izdaje dozvole za izvoz oružja preduzeću čiji je vlasnik – ne bi čovek verovao – baš otac Nebojše Stefanovića. Ministar prvo ćuti, pa onda izjavi da njegov otac ni u jednoj firmi koju vodi – nema promet. Ne objašnjava čemu služi firma bez prometa. Dakle, u kojoj to uređenoj zemlji sveta može da se desi da, zamišljamo, otac i sin sednu uveče, otac kaže sinu koje dozvole treba da mu izda ujutru kad dođe na posao, a ovaj ujutru to i uradi. Taman i da izvoze pogačice sa susamom, a ne oružje. Kod nas, vidimo, to može. I idemo dalje.

U kojoj to zemlji sveta jedna grupa huligana, kojoj tepamo „navijači“, može da upadne u restoran pun gostiju sa bejzbol palicama i demolira i inventar i goste koji joj se nađu na putu? U kojoj zemlji može da se sruši ceo Savamala kvart usred noći i niko „ne zna“ ko je to i po čijem nalogu uradio? U kojoj zemlji je moguće da se u službenom vozilu ministarstva kod državnog sekretara pronađe droga? U kojoj još zemlji ministar odbrane može da napravi čuvenu aferu „tetka“ sa potpuno nadrealnim objašnjenjima? Ovo nabrajanje sa uzaludnim pitanjima moglo bi da potraje.

Sad je valjda jasno da to samo izgleda kako sve ove afere prolaze, zatrpane gomilom teških gluposti ili stručno rečeno „spinova“ po paradržavnim propagandnim servisima – koje neki pogrešno nazivaju medijima – bez ikakvih posledica. Sad se lepo vidi da neko to sve ipak pažljivo prati i pedantno beleži. Taj neko uopšte nije lakoveran. On ne gleda ni Pink, niti čita Informer. Da li to predstavnici ove vlasti imaju u vidu?