Srpska posla

Da li ste nekada nekome rekli da je Francuz sa namerom da ga uvredite? Da li ste ikada čuli, na primer, na televizijama Pink ili Hepi da učesnici rijalitija, koji su apsolutni šampioni u vređalačkoj kreativnosti, nekome kažu „Francuzu jedan”?

Naravno da niste. Da biste smatrali da je reč Francuz uvredljiva i da biste je zaista i upotrebili javno u tom kontekstu, morali biste biti učesnik srpskog političkog života i to na onom polu koji nikako ne voli opoziciju, čak ni onu koja se uobičajeno smatra satelitskom, a koja takođe ima i materijalnih i organizacionih mogućnosti da sprovede kampanju pod upravo tim nazivom.

„Miloš Francuz”, stajalo je ispisano na nepotpisanim ružnim plakatima koji su se pojavili širom Beograda polovinom marta. Ista „uvreda” bivala je ispisivana i po trotoarima, zajedno sa parolom „Milica lažljivica”. Mislilo se tu na Miloša Jovanovića, lidera Nove demokratske stranke Srbije, i Milicu Đurđević Stamenkovski iz pokreta Zavetnici.

Zanimljive slučajnosti su takođe i da su brojni predstavnici vlasti u danima i nedeljama pre toga kontinuirano i sistematično, u prijateljskim im medijima sa nacionalnom frekvencijom, papagajski ponavljali kako Miloš Jovanović ima dvojno državljanstvo, odnosno da osim srpskog ima i francuski pasoš, kao i to da su prijateljski im tabloidi danima pisali o toj temi, ali su otišli i korak dalje, pa su se bavili i time šta i gde radi Jovanovićeva supruga, koliku platu ima i da li zna srpski jezik.

I sve to, dakle, u zemlji u kojoj se predsednik države posle svakog susreta sa francuskim kolegom Emanuelom Makronom hvali kako je Francuska veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda i kako ga je Makron vodio u njegove privatne odaje, eto toliko ga ceni. I sve to, takođe, u zemlji u kojoj isti ti tabloidi i režimski mediji doslovno vrište ako neko samo pomene bilo kog člana porodice Vučić u bilo kojem kontekstu.

Uprkos svim pomenutim „slučajnostima”, koje se tako lepo poklapaju, ministar odbrane i funkcioner Srpske napredne stranke izjavio je na Radio-televiziji Vojvodine da ne zna ko je štampao sporne plakate, ali da ne vidi ništa strašno u toj kampanji, da je to prosto deo političkog „kolorita” i da zbog toga nikome neće „pasti dlaka s glave”.

Miloš Vučević je, nažalost, izgleda zaboravio da je, za vakta njegove napredne vlasti, nakon jedne slične otrovne kampanje u režimskim medijima jednom čoveku pala ne dlaka s glave, već cela glava. Čisto da podsetimo gospodina Vučevića i na to da vlast koje je on deo već evo jedanaestu godinu nije uradila apsolutno ništa da otkrije nalogodavce i izvršioce, kao i ko je platio pomenutu kampanju.

Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović je jednom prilikom obećao da će proveriti ko je platio emitovanje te kampanje na njegovoj televiziji, ali se od tada nije oglašavao. Verovatno se previše zaneo pravljenjem svojih beskorisnih igračkica, pa zaboravio čovek. Možda se seti jednog dana, kad se promeni vlast. To hoće da osveži pamćenje i stavove.

Lično se sa Milošem Jovanovićem u političkom smislu ne slažem ni u jednom jedinom segmentu. Čak mogu da kažem da najveći deo njegovih političkih stavova smatram potpuno anticivilizacijskim i nečim što me direktno ili indirektno ugrožava kao građanina ove zemlje. Ne bih voleo da taj tip ikad dođe i blizu vlasti, a kamoli da je preuzme. No, targetiranje na način na koji je to rađeno prethodnih nedelja izuzetno je pogrešno i nadasve opasno. Prebrojavanje krvnih zrnaca, samo ovog puta uvijeno u oblandu priče o državljanstvu i pasošu, da li francukom u njegovom ili hrvatskom u slučaju političara Zdravka Ponoša, nikad se na ovim prostorima nije završilo dobro.

Ono nas je zapravo i dovelo ovde gde smo danas, u jedan limbo između civilizacija, gde se vrtimo ukrug sluđeni propagandom, napujdani neznanjem i predrasudama i željni da ponovo nekome skočimo za vrat. Pa makar i jedni drugima. Spoljne neprijatelje smo ili odavno potrošili ili su se dobro naoružali.