Srpski san

Jednog skorog dana, kada budemo ponovo izlazili na birališta, snage koje se budu suprotstavljale karikaturalnim eskadronima zla napredne Srbije neće morati mnogo da se muče oko predizborne kampanje. Biće dovoljno da na bilborde, plakate, flajere, društvene mreže i ostale kanale okače samo podatke iz njihovih imovinskih karata.

Dovoljno je videti da su mnogi od njih, od kada su deo sistema vlasti, samo u nekretninama postali bogatiji za milione, pa i desetine miliona evra, kako je utvrdila i objavila istraživačka redakcija KRIK. O tome šta sve ima onaj top ešalon naprednjačke elite, ako jedna Irena Vujović zajedno sa članovima familije ima nekretnine vredne preko 13 miliona evra, možemo, kako davno reče Srećko Šojić, samo da se dosećamo.

A možemo da se dosećamo i šta se sve nalazi po ko zna gde sakrivenim računima i porodičnim ćupovima i koja je imovina u igri van granica naše zemlje. Ako vidimo da na ono najprizemnije malograđansko razmetanje skupom garderobom nije imun ni onaj najskromniji među njima, onaj koji navodno ima samo neki stari telefon, vozi staru „škodu“ i sam plaća svaku flašicu vode koju popije, šta onda očekivati od onih manje skromnih?

Taj čovek, imenom Aleksandar Vučić, ne tako davno je kritikovao svoje stranačke kolege upravo zbog razmetanja i života na visokoj nozi. Pominjani su tu skupi aksesoari i još skuplja letovanja, pa se čak i on pitao otkud to njegovim kolegama uz plate kojima takve stvari nikako ne bi mogli da priušte.

Nekoliko godina kasnije, eto našeg skromnog predsednika, možda i najskromnijeg na svetu nakon Hozea Muhike, kako nosi farmerke od 1.500 evra, cipele od 2.500 i jakne od tri do četiri. Hiljade evra. Kada su ga novinari u retkim prilikama pitali otkud novci za takve stvari, ovaj naš Hoze Muljika se pravdao kako je to sve iz predsedničkog fundusa i da on nema pojma ništa o tome, on samo nosi ono što mu daju. Istina, vidi se da nije baš „na ti“ sa stilom i modom, ali za čoveka koji se hvali da zna svaki toponim u Srbiji, a i generalno zna sve o svemu, teško je poverovati da ne zna da ga svakodnevno oblače u „silent luxury“ komade garderobe, dok njegovi aktivisti gladne glasače potkupljuju litrom zejtina, sardinama i sa po dve-tri hiljade dinara, mada ih na kraju i za njih zavrnu.

Maske su, dakle, pale, više se ne foliramo da smo skromni i smerni i verujem da je svima intimno jasno, pa čak i njihovim najzagriženijim fanovima, da novokomponovana naprednjačka elita ne zna šta će od moći, sile i novca. Još kako-tako uspevaju da se kontrolišu da ne počnu, što bi mladi rekli, da fleksuju svojim imetkom, jer čemu milioni i milijarde ako se nikome ne pohvališ, ali neće mnogo vremena proći do trenutka kada će se i oko ozbiljnijih stvari opustiti kao što su se opustili glede preskupih aksesoara.

Već smo imali situacije da kojekakvi kumovi divljaju po ulicama u automobilima od po nekoliko stotina hiljada evra, pa me ne bi začudilo da u svojoj dekadenciji počnu i sami da objavljuju svoje imovinske karte, čisto da se međusobno izmere, a da nama ostalima pokažu koliko su uspeli u životu.

A nije da nismo mogli i mi ostali. Samo je trebalo da stavimo sve skrupule i želudac po strani i kažemo „da“. Morali bismo, naravno, da progutamo i uradimo dosta toga, ali šta je to u odnosu na benefite koji će uslediti? Amerikanci imaju američki san, koji podrazumeva da svako ko ima ideju, kreativan je i preduzimljiv može da uspe i napravi imperiju. Srpski san, sa druge strane, još je bolji.

Ne moraš da imaš ništa, ni ideju ni kreativnost i preduzimljivost, dovoljno je da nemaš kičmu i savest i nebo je granica. Pitajte, za početak, Irenu Vujović, Darka Glišića, Bratislava Gašića i Aleksandra Martinovića, da ne idemo dalje od njih. Pa posle recite da Srbija nije zemlja mogućnosti u kojoj zaista vlada zlatno doba.