Šta će nama gasna elektrana u vlasništvu Azerbejdžana

Srbija će, kako je najavio predsednik Vučić, početkom aprila potpisati sporazum sa Azerbejdžanom o izgradnji gasne elektrane od 500 MW u okolini Niša. Javnosti nije predočena nikakva studija opravdanosti, niti se o ovako važnom energetskom objektu vodila bilo kakva javna rasprava. Nije ni jasno zašto se gradi baš 500 MW, kada je donedavno upravo Aleksandar Vučić najavlјivao gasnu elektranu u Nišu od 1 GW

O gasnoj elektrani snage 500 MW nema ni reči u „Strategiji razvoja energetike do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine“, klјučnom dokumentu koji je usvojila Narodna skupština u novembru 2024. godine. Tu se, doduše, pominje mogućnost gradnje gasne elektrane u Nišu, ali snage 150 MW i toplotne snage od 100 MW, što je tri puta manje od planirane elektrane.

Najgore je što će izgradnjom ove elektrane Srbija samo povećati svoju energetsku zavisnost od uvoza gasa, i to baš u trenutku kada cena gasa na tržištu „divlјa“ zbog krize u Persijskom zalivu. Ne radi se o privremenim poremećajima; kapaciteti za proizvodnju gasa u Kataru, najvećem svetskom izvozniku gasa, smanjeni su za oko 20%, a za njihovo puno osposoblјavanje biće potrebno tri do pet godina. Ratni sukob preti da dovede do mnogo većih poremećaja, jer postoji velika verovatnoća da će se nastaviti udari po naftnoj i gasnoj infrastrukturi što Irana, što država u Persijskom zaliv

Azerbejdžanci će biti i snabdevači gasa i vlasnici te elektrane, pa će dobit od rada te elektrane biti transferisana van zemlјe. Struja iz gasne elektrane je skupa i nekoliko puta je viša od cene struje iz uglјa (sa trenutnim cenama gasa možda će biti i deset puta skuplјe), pa će se to zadovolјstvo vrlo brzo preslikati na račune za struju za stanovništvo (privreda može kupovati struju na tržištu, pa je kako-tako zaštićena).

Umesto da ulazi u projekat kojim se energetski vezuje za Azerbejdžan i koji će davati maksimalni ekonomski benefit toj državi, Srbija bi morala da u narednih 25 do 30 godina maksimalno efikasno koristi jedini energetski resurs kojim raspolaže, a to je ugalј. Predsednik Vučić je pre pet godina odbio zahtev EPS-a da se krene u izgradnju termocentrale na ugalј „Kolubara B“, koja bi bila energetski efikasna i omogućila bi bezbolno gašenje zastarelih termoblokova na ugalј, koji troše i više od trećine uglјa nego što je neophodno

Da se tada krenulo u izgradnju te elektrane, ona bi verovatno već bila u pogonu i znatno bi povećala sigurnost rada elektroenergetskog sistema. Pored toga, mi možemo da izgradimo i termocentralu u Štavlјu pored Sjenice, od oko 300 MW, gde imamo uglјa za narednih 25-30 godina.

Sa tim postrojenjima, Srbija bi drastično smanjila i zagađenje i karbonski otisak i obezbedila bi dovolјno kapaciteta za naše potrebe, a u međuvremenu bi trebalo da se počne sa gradnjom nuklearne elektrane.

Ali ovde se očigledno ne radi o dobrobiti Srbije, već je reč o „privatnom aranžmanu“ gde će jedinu pravu korist imati pojedinci.

I na kraju, treba naglasiti da je ovo samo još jedan u nizu koraka kojim se srpska elektroenergetika „predaje“ strancima. Prepuštanje energetskih resursa strancima upravo je počela naprednjačka vlast, davanjem izuzetno povolјnih uslova za vetroparkove i male hidroelektrane.

Od njih država ima veoma malo vajde; to čak i Vučić lično priznaje u povremenim „napadima iskrenosti“ navodeći da te kompanije nemaju čak ni obavezu da prodaju struju koju proizvode u Srbiji, a koriste resurse koje im je država obezbedila.

Aranžman sa Azerbejdžanom će biti nastavak te tragične energetske politike, u kojoj se sistematski urušava EPS, dok se favorizuju privatni proizvođači. EPS je najvrednija srpska kompanija, koja nam je ostavlјena u „nasleđe“ od prethodnih generacija, ali je naša vlast izgleda odlučila da je svojim činjenjem i nečinjem do kraja uruši. Posledice ćemo plaćati preko (pre)visokih računa za struju desetinama narednih godina.