Šta da je poginulo dete?

Pre desetak dana profesor Alek Kavčić rekao je na tribini Nove ekonomije da mediji treba da plaše narod zdravstvenim opasnostima od zagađenja, kako bi podigli svest o važnosti ekologije.

Novinarstvo ipak ne funkcioniše tako (ili bar ne bi smelo da funkcioniše), ali u ovoj ideji ima zrno gole istine: ono što mediji stave u fokus svoje pažnje to je u fokusu pažnje građana, a ono što ne stave, to nije.

Ta skoro pa monopolistička vlast koju novinarstvo ima nad razmišljanjima građanstva, diktira visoku odgovornost koja se u pravničkoj i esnafskoj obradi destiluje u koncept javnog interesa.

E pa taj javni interes, ta odgovornost i ta vlast nad glavama građana, zloupotrebljeni su nedavno zanemarivanjem dužnosti da se ono što je od najvećeg društvenog značaja drži u fokusu novinarske pažnje mnogo duže i mnogo dublje nego što to zahteva prirodno trajanje narodne zanimacije za temu.

Reč je o sudaru vozova u vračarskom tunelu.

Ako vam to sad zvuči kao antiklimaks, kao pomalo dosadno pisanije o nečemu što je sad već stara tema, zapitajte se zašto je to tako?

Zato što niko nije umro.

Samo zato što niko nije umro. Da je neko izgubio život, da je dete poginulo, da se amonijak izlio i pogušio ljude, da je sumporna kiselina putnicima oljuštila kožu, da su ljudi oslepeli, da je cisterna s gorivom eksplodirala, spalila ljude i zatrpala Vukov spomenik – zabijanje putničkog u teretni voz duboko ispod vračarskog tla bila bi neprestana tema izveštavanja i besomučnog diseciranja svih novinara u ovoj zemlji.

Srećom, ništa od toga se nije desilo. Ali, važno je naglasiti, samo srećom. Jer, teretni vozovi kroz taj vračarski tunel prevoze i amonijak i sumpornu kiselinu i cisterne goriva i mnoge druge opasne materije čiji je transport tim tunelom bio zabranjen dok nisu počeli gradnja Beograda na vodi i rekonstrukcija pruge do Novog Sada. Onda je zabrana prosto ukinuta.

I pošto niko nije poginuo, stvar je posle tri dana prestala da bude zanimljiva. Čitaoci su otišli po nove nadražaje, a sa njima su otišli i mediji, ostavivši političare da slobodno odahnu i nastave po starom.

Jesmo li time ubili neko dete kad sledeći put ne budemo imali sreće? Ne mi lično, ali zar nemamo odgovornost da pritiskamo, kopamo, guramo ova pitanja pred nos svakog gledaoca i čitaoca u ovoj zemlji, dok svaki detalj ne bude rasvetljen?

Zašto je odjednom nevažno šta se desilo, zašto nema sigurnosnih mehanizama, da li postavljena oprema radi, kako je moguće da život stotina ljudi zavisi od jedne jedine greške mašinovođe, zašto se ne gradi zaobilazna pruga, šta se vozi tim tunelom, da li su uopšte ispravni ti SSSR vozovi, koji su bezbednosni protokoli na snazi i da li se poštuju, šta bi bilo da je stvarno prevožen benzin, šta ćete uraditi da se ovo ne ponovi, i sva druga pitanja?

Ili da sačekamo da ipak neko pogine, pa da onda pitamo?

Godine 2019, kada je odobren prevoz opasnih materija vračarskim tunelom, tadašnji ministar životne sredine Goran Trivan je izjavio:

„Građani imaju pravo da budu zabrinuti, da budu u strahu, a službe koje su po zakonu obavezne da se staraju o tome – ima da se staraju o tome. Ne daj bože da se desi bilo kakav eksces takve vrste, odgovornost će biti na najvišem nivou.“

Trivan više nije ministar. „Eksces takve vrste“ smo, eto, dao bog, imali, ali „odgovornost na najvišem nivou“, zaista, ne daj bože. Pu, pu. Daleko bilo. Šta vam pada na pamet.

Idemo dalje.