Šta posle 15. marta? Priprema za izbore

Nema mnogo dileme da je 15. marta propuštena ogromna šansa da se promeni režim. Iako su protesti studenata i građana nastavlјeni, teško je očekivati da će se u dogledno vreme ponovo mobilisati masa koja se skupila u Beogradu 15. marta. To ne znači da se vlast „izvukla“; nestabilnost i kriza u zemlјi će se nastaviti čak i ako dođe do nekakvog dogovora oko organizacije nastave i prekida blokade univerziteta.

Olakšavajuća okolnost za opoziciju je to što je masovnim protestima režim ozbilјno uzdrman ne samo iznutra, već i spolјa. Vučić je proteklih meseci doživeo više šamara od EU: za neke od njih je i sam kriv jer je euforično (i ne baš pametno) najavlјivao čitav niz poteza Brisela koji se nisu dogodili. Na primer, Srbija i dalјe nije dobila prvu tranšu iz paketa podrške zapadnom Balkanu, nisu otvoreni klasteri niti je (bar do slanja ovog teksta u štampu) projekat vađenja litijuma u Jadru svrstan u „strateške projekte“ EU. Nije se dobro proveo ni sa Trampom, jer je njegova administracija stavila Srbiju u listu država koje treba da budu opterećene najvećom (kaznenom) carinom od 37%.

Od klјučne je važnosti da stranke shvate značaj političke borbe i da prestanu da očekuju da će se pojaviti „deus ex machina“ (neočekivana sila koja se pojavlјuje i rešava stvar) u vidu studenata (ili Proglasa) koja će za njih „odraditi“ posao. Teško je očekivati da će režim pristati na „prelaznu“ ili „ekspertsku“ vladu; da podsetimo, do „prelazne“ vlade došlo je u trenutku kada je Milošević 2000. godine ubedlјivo izgubio predsedničke izbore i savezne parlamentarne izbore, pa se pojavilo pitanje vakuuma na nivou vlasti u Srbiji.

Zato bi stranke trebalo, po mogućnosti jedinstveno, da upute niz zahteva vezanih za uslove za održavanje izbora, jednostavno formulisanih i lako proverlјivih, Vučiću i Vladi Srbije. Te zahteve bi istovremeno trebalo poslati i zapadnim faktorima. Recimo, usvajanje nekih (jednostavnih) zahteva tehničke prirode značajno bi unapredilo izborni proces, olakšalo kontrolu glasanja i smanjilo mogućnost manipulacije na budućim izborima.

Na primer, od klјučne važnosti za integritet procesa jeste da opozicija insistira na drastičnom smanjenju broja birališta: za kontrolu preko 8.000 mesta neophodno je obezbediti bar 20.000 kontrolora, što je izuzetno teško (opozicija na lokalnim izborima 2024. godine nije mogla da pokrije ni sva birališta u Beogradu).

Sasvim je izvodlјivo da se broj birališta svede na 4.000 do 4.500, što bi zahtevalo da opozicija obezbedi samo 10.000-12.000 kontrolora. Druga tehnička izmena, takođe jako važna, bila bi uvođenje elektronske provera i evidentiranja birača umesto papirnih spiskova: to bi omogućilo značajno ubrzanje glasanja, jer birači više neće morati da se „traže“ po spiskovima, potpisuju i zaokružuju. Pored toga, što je mnogo važnije, više neće biti moguće da neko, u odsustvu adekvatne opozicione kontrole, zaokruži birača koji ne glasa (bilo da je u inostranstvu ili iz drugih razloga) i ubaci njegov listić u kutiju, jer će listić moći da se izda samo ako je lična karta elektronski očitana i evidentirana u sistemu.

Da ne govorimo o mogućnosti da se izlaznost na izbore i rezultati trenutno mogu preneti RIK-u i strankama, bez potrebe da razni izborni „magovi“ (uglavnom u službi vlasti) objavlјuju „projekcije“ rezultata.

To naravno nisu jedine stvari. Jako su važni i medijski uslovi, kao i čitav niz drugih pitanja, na kojima treba da insistiraju opozicione stranke. Vremena za gublјenje nema: ako su već spremne da izađu na lokalne izbore, što pokazuje velika brzina kojom su predali liste u Zaječaru i Kosjeriću, stranke bi morale da što pre pokrenu pitanje uslova za klјučne, republičke izbore.

Ukoliko ti zahtevi budu racionalni, lako proverlјivi i sprovodlјivi, dobiće podršku od EU i režim će biti prinuđen da ih prihvati. U suprotnom, lako je moguće da će u određenom trenutku režim posegnuti i za vanrednim izborima, na koje će bar deo opozicije izaći bez promenjenih uslova, što bi vlasti omogućilo da povrati legitimitet koji je dobrim delom izgubila.