Šta su nam pokazala dva mitinga

Ovog proleća naglo su podignute političke tenzije posle opozicionog upada u RTS, kada je samo veoma veštom akcijom policije izbegnut teži incident. Usledila je najava velikog mitinga opozicije koji je trebalo da okupi „celu Srbiju“ protiv Vučića, uz nejasne nagoveštaje da se uz protest mogu očekivati i neke dodatne akcije. Vlast je reagovala zakazivanjem dva kontramitinga. 

Opozicioni skup bio je jedan od najvećih okupljanja protivnika vlasti koje Beograd pamti, posle Vidovdanskog sabora i 5. oktobra. Međutim, sve drugo je ispalo kao debakl za opoziciju. Izbor govornika je bio loš; preterano dugi govori na neprijatnih 8 stepeni naprosto su rasterali okupljene, tako da je posle šetnje govore političara dočekalo nekoliko puta manje građana. Možda najznačajnija poruka sa mitinga bili su zvižduci Borisu Tadiću, koji kao da nije shvatio da narod više ne želi bivše političare. Dragan Đilas je izbegao da govori, pošto verovatno ne bi nimalo bolje prošao. Ipak, na skupu su formulisana tri jasna i realna zahteva opozicije, za razliku od prethodnih maksimalističkih zahteva za ostavku celog državnog vrha.

Miting vlasti pratila je izuzetna organizacija. Centar grada je bio blokiran još od prethodne večeri, postavljeno je impresivno ozvučenje sa video-bimovima, tako da su se govornici mogli videti iz različitih pravaca. Armija autobusa je dovela učesnike mitinga iz svih krajeva Srbije; po tvrdnjama vlasti samo sa Kosova došlo je 130 autobusa.

Ipak, nikakve euforije okupljenih nije bilo. Utisak je da je u Beograd dovedeno mnogo više sveta nego što je bilo prisutno na platou ispred Skupštine; okolni kafei i restorani bili su prepuni gostiju koji su „pobegli“. Kolone koje su dolazile iz različitih pravaca na miting nisu pokazivale entuzijazam; pre bi se moglo reći da je sve delovalo kao ispunjavanje nametnute (radne?) obaveze.

To se moglo uočiti i za vreme govora Aleksandra Vučića. Pominjanje Nemaca kojih više nema u Pragu i Kenigsbergu u kontekstu Kosova izazvalo je muk; samo su najveći trabanti aplaudirali. Govor kao da je bio više usmeren ka strancima nego ka okupljenim biračima, bio je praćen mlakim aplauzom, izostala je velika salva aplauza na kraju. Okupljeni su se razišli praktično brzinom svetlosti.

Ako se može izvući poruka iz govora, to je da njemu niko ne treba kao „posrednik“ sa narodom. On je tu da sve nas predstavlja – ni stranka, ni parlament, ništa nije važno, tu su on i Srbija; razgovora sa opozicijom neće biti.

Opozicija se mitingom nije proslavila. Sa puno prava može se postaviti pitanje ko je osmislio da izvede na binu poluhisteričnog Čedu Čupića (ni ostali nisu delovali mnogo bolje). Da li je moguće da opozicija ne može da nađe nijednog dobrog govornika? Kako to da smo 90-ih godina imali neuporedivo zanimljivije i bolje mitinge?

Vlast je posle ove demonstracije moći (i opozicionog nesnalaženja) u boljoj poziciji nego pre mesec dana. Okupila je bar dva puta više građana nego opozicija; Beograd je bio deprimiran veličinom skupa. Vlast, ipak, ne može da bude previše optimistična; skup je pokazao odsustvo entuzijazma za „vođu“, pre bi se moglo reći da je delovao kao vršenje radne obaveze. Trošenje energije čak i vernih sledbenika sa kampanjom „Budućnost Srbije“ je primetno; njena svrsishodnost je veoma upitna ako ne bude vanrednih izbora, osim ako nije cilj da u Srbiji zavlada „neposredna demokratija“ – samo predsednik i narod.