Sudbina izbora u rukama Pokreta slobodnih građana

Ambiciozno najavljeni „dijalog“ vlasti i opozicije u organizaciji Fonda za otvoreno društvo, CeSID-a i Fakulteta političkih nauka doživeo je debakl i pre kraja, napuštanjem većeg broja stranaka (neke nisu ni učestvovale).

Nije velika tajna da se iza ovakvog „dijaloga“ krio pritisak zapadnih ambasada, koje očigledno žele da obezbede učešće opozicije na narednim izborima. Nije reč o tome da Zapad brine stanje demokratije u Srbiji, već je potrebno obezbediti da eventualni kosovski rasplet bude verifikovan u parlamentu koji ima nesporni legitimitet (uz očekivanje da dobar deo prozapadne opozicije podrži „rešenje“ koje će biti servirano spolja, kao što je svojevremeno podržao i Briselske sporazume).

Predsednik Vučić je i mimo tog „dijaloga“ javno saopštio šta je ponuda vlasti: „Birački spisak vi uredite kako hoćete“. Stranke će, po njemu, dobiti prostora na RTS-u u kampanji koja traje od 45 do 60 dana i tu će svi biti ravnopravni.

U pitanju su naravno samo simbolični ustupci; birački spiskovi su stvarno najmanji problem srpske politike. Pristup RTS-u samo za vreme kampanje nije dovoljan u ovakvoj naelektrisanoj atmosferi i Vučić to odlično zna.

Iako je vlast prihvatila vođenje „dijaloga“, ni u to vreme nije pokazala nimalo tolerancije prema najjačoj opozicionoj grupaciji, Savezu za Srbiju. Stoga ne čudi odluka ključnih članica SzS da na izbore neće izaći. Iako je bojkot izbora teška politička odluka, koja će ih „izbaciti“ i iz opština gde sada drže vlast, kao što su Šabac i Paraćin, i lišiti ih finansiranja iz budžeta, jednostavno nam se čini da nisu imali izbora. Izlazak na izbore u okolnostima kada je SzS izložen svakodnevnim harangama preko TV Pink, Studija B, kao i niza kontrolisanih tabloida, predstavljao bi politički kraj SzS-a; vlast bi sve učinila da im umanji izborni rezultat sa raznoraznim lažnim vestima i aferama.

 

Prema istraživanju javnog mnjenja koje je objavio Ipsos stratedžik marketing, pored dominantnog SNS-a, cenzus bi lagodno prešli SPS i opozicioni SZS, dok se Pokret slobodnih građana sa 5,4% nalazi na samoj granici cenzusa, kao i Srpska radikalna stranka. Slične rezultate je pre Ipsosa izneo i Faktor plus, uz dodatak da oni „vide“ da cenzus prelazi hipotetička koalicija DSS sa strankom Aleksandra Šapića. To je teško poverovati; pre bi se reklo da je to klasična „navlaka“ za učešće na izborima, na koju je DSS izgleda pao, dok je Šapić mudro zadržao neodređen stav. 

Ako to istraživanje realno odslikava stanje biračkog tela, moglo bi se reći da je uspeh izbora u rukama PSG. Bojkotom PSG-a, Srbija bi posle 30 godina parlamentarizma završila u defakto jednopartijskom sistemu, jer Šešeljevi radikali (ako i prođu cenzus) ne predstavljaju nikakvu pravu opoziciju. Takav parlament ne bi prihvatili dobro ni građani Srbije, a ni „zapadni prijatelji“. Da je vlast u nevolji samo ako bi PSG bojkotovao izbore, govori i izjava direktora Ipsosa Srđana Bogosavljevića, koji je, usred cele tirade o tome da je besmislen bojkot i da će možda sahraniti stranke koje na njemu učestvuju, izrekao ključni stav – da bi problem legitimiteta nastao ako skoro niko ne pređe cenzus.

Tako je PSG postao ključni igrač u političkoj igri. Nije teško zaključiti da  se pokret u kojem lider (inače veoma problematični Sergej Trifunović) nema čvrstu kontrolu nad „organima“, nalazi pod ogromnim pritiscima i zapadnih faktora i vlasti da izađe na izbore.

Neizlazak na izbore PSG otvorio bi mogućnost da se 2021. ili 2022. godine, maltene na 30-godišnjicu okruglog stola vlasti i opozicije (1992. godine vlast je posle razgovora na okruglom stolu pristala na određene ustupke, pre svega ukidanje većinskog izbornog sistema, raspisivanje novih izbora itd.) otvori pravi dijalog političkih subjekata bez suvišnih posrednika, umesto neuspelog dijaloga ovog leta organizovanog od NVO pod zapadnom kontrolom.