Sumrak profesije nastavnika u Srbiji

Ako vam kažem da se u srpskim školama previše beži s nastave, verovatno ćete odmah pomisliti na đake koji povremeno, kako se to među njima kaže, „kidaju” sa časova, obično zbog teškog kontrolnog ili neke popodnevne utakmice.

Postoji, međutim, i jedno sasvim posebno, dugoročnije i za školski sistem u Srbiji daleko poraznije „bekstvo iz škole” u kojem učestvuju  nastavnici i profesori.

Ovaj tekst upravo govori o tome – kako su programi studija za nastavnike postali kritično nepopularni, da mladi u Srbiji više ne žele da budu učitelji kad porastu i kako će se zbog toga i pored sve lošije demografske slike, u našim školama ipak pre osetiti nedostatak nastavnika nego manjak dece.

O ovoj temi, o školovanju za profesije nastavnika i profesora za rad u osnovnim i srednjim školama u Srbiji, diskutovano je sredinom decembra na četvrtim Razgovorima o obrazovanju u SANU.

U sali Audiovizuelnog arhiva SANU bilo je oko tridesetak prisutnih, njima se najpre obratilo troje uvodničara – jedna dekanica i dva dekana fakulteta Univerziteta u Beogradu na kojima oduvek postoje programi za obrazovanje nastavnika – a zatim se razvila diskusija u kojoj su učešće uzeli akademici, profesori univerziteta i srednjoškolski profesori.

Premda su u raspravi učestvovali i predstavnici Ministarstva prosvete – dakle, osobe na dužnostima na kojima mogu uticati na promene u obrazovnom sistemu u Srbiji – ni ovaj skup nije dobacio dalje od skromne zone (maksimalnog ) uspeha sličnih debata o srpskom obrazovanju.

Tri sata razgovora bila su dovoljna jedino za sumiranje tužnih konstatacija o lošem stanju uz nekoliko logičnih predloga za boljitak od kojih su tek dva ili tri izvodljiva.

Žalosni presek stanja pokazuje da od 2015. godine postoji trend upornog smanjenja interesa za studiranje nastavničkih programa na fakultetima Beogradskog univerziteta.

Pre osam godina, na primer, studijski program za nastavnika matematike upisalo je 112 studenata, dok je ove jeseni indeks na ovom programu dobilo samo troje brucoša (usput da napomenem da na katihetskom programu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta još u prvom, junskom upisnom roku, nije više bilo slobodnih mesta!).

Gotovo identična situacija vlada i na fakultetima koji obrazuju one koji bi sutra našoj deci trebalo da predaju fiziku, hemiju, biologiju, geografiju, kao i maternji ili neki od stranih jezika.

Zaključak nije teško izvući: za samo nekoliko godina osnovne i srednje škole u Srbiji suočiće se s manjkom od preko 5.000 nastavnika i profesora različitih profila.

Srećom, na ovom skupu u SANU nije bilo samo žalopojki, mogle su se čuti i neke ideje kako da se stanje popravi.

Predlozi su došli od takozvane Platforme osam dekana (dekani Filološkog, Matematičkog, Filozofskog, Hemijskog, Biološkog, Fizičkog, Geografskog i Fakulteta za fizičku hemiju Beogradskog univerziteta), koja je kao reakcija na potrebu suočavanja s nepopularnošću nastavničkih programa, osmišljena i medijski promovisana još početkom ove godine.

Dva, ako ne najvažnija, onda sigurno najlakše izvodljiva predloga Platforme jesu uvođenje stipendija za studente ovih programa i značajno povećanje nastavničkih plata koje su trenutno na nivou od 0.9 % od prosečne zarade u Srbiji.

Kao kontrapunkt ovim razumnim i, najvažnije od svega, realno sprovodljivim merama, na skupu se čula i poznata retorika pustih želja koja se svodi na stav kako je neobično važno da se konačno povrate ugled i dostojanstvo prosvetnim radnicima.

„Mi se zalažemo da se njima vrati status kakav su nekada imali”, rekoše neki dekani iz Platforme, ali pritom niko od njih nije ni pokušao da objasni kakav je to tačno status, kada su ga nastavnici imali i ko im ga je i kada uzeo, jedino je izgledalo kako svi veruju da se ključ za (sva) rešenja nalazi u vazda usnulom i tvrdosanom Ministarstvu prosvete.

Ali ako za trenutak ostavimo po strani ove konfuzne i beskorisne zahteve za vraćanje „starih dobrih vremena” – nikada prosveti nije bilo dobro u Srbiji, tako je od ustaničkog doba do danas – moramo se složiti da predlozi o studentskim stipendijama i stabilnom povećanju zarada nisu prazna priča i da mogu da dovedu do povećanja broja upisanih studenata na nastavničke programe.

Međutim, bilo bi korisno i praktično i da priznamo da su to mere za ublažavanje simptoma i da one neće ni dotaći, a kamoli odrešiti čvor uzroka ovog obrazovnog problema, kao ni mnogih drugih uostalom.

Nema ovde dovoljno prostora čak ni da nabrojim koje sve petlje sadrži ovaj crni uzročno-posledični čvor srpskog obrazovanja, zato ću se osvrnuti samo na dva faktora koji prema mom mišljenju imaju najdirektniji i najveći uticaj na to što u školama uskoro nećemo imati dovoljno nastavnika i profesora.

Prvi je činjenica da finansiranje fakulteta (ne univerziteta!) po broju studenata onemogućava bilo kakvu upisnu politiku i nužno spušta čitavo visoko školstvo na nivo kvantaške pijace.

Očito je da ovaj problem ne shvataju vladajući političari; recimo, nedavno je naš Čovek-Vlast lično najavio dovođenje franšiza nekih inostranih univerziteta, što je, uzimajući u obzir trenutnu mrežu našeg visokog obrazovanja, isto kao da je rekao da namerava da vrelo ulje ohladi kockama leda.

Nažalost, problem kvazitržišta u našem visokom obrazovanju previđa i čitava akademska zajednica, a to pokazuju i sami inicijatori Platforme osam dekana koji traže subvencije za nepopularne programe i time daju legitimitet postojećem načinu finansiranja umesto da se protiv njega bore svim silama.

Drugi problem je u samim srednjim školama, u njihovoj pogrešnoj strukturi s malo gimnazija i mnogo srednjih stručnih škola dizajniranih za državu koja više ne postoji, kao i u njihovim nikada nereformisanim programima koji su prenatrpani gradivom.

Kako se može popraviti status srednjoškolskih nastavnika, ako se ustručavamo da priznamo da neki od njih rade u školama koje nam više uopšte nisu potrebne?

Ili, recimo, kako rasteretiti đake smanjivanjem preobimnog gradiva u situaciji kada svaki takav nagoveštaj kod nastavnika automatski izaziva opstruirajući strah od gubitka posla?

Moramo što pre da napustimo ove dve pogrešne staze kojima idemo jer nas one godinama vode ka istom obrazovnom ćorsokaku u kojem se nalazimo.

Treba što pre rasteretiti fakultete trenutne obaveze da svi njihovi programi moraju da budu popularni, jer to da li pada interes za neke studije, posebno za one profesije bez kojih nijedno društvo ne može, poput učitelja i nastavnika u školama, nije i ne sme da bude samo briga određenog fakulteta, već i države.

S druge strane, neophodno je povećati broj gimnazija, ukinuti nepotrebne stručne škole i drastično smanjiti obim gradiva koje se trenutno predaje, bez obzira što to može izazvati socijalne tenzije.

Uostalom, samo malim povećanjem ulaganja u prosvetu, kao i jednim vidom prosvetne solidarnosti, mogli bismo da reformišemo srednjoškolski sistem, a da pritom nijedan nastavnik ne ostane bez posla.

Ništa od ovoga neće biti lako sprovesti, ali svako odlaganje otežaće posao onima koji će to jednom morati da urade.

Dotle ćemo našu decu i dalje obrazovati ovako, to jest onako kako je još pre više od četrdeset godina opisao Duško Radović, rekavši kako nam je osnovno školovanje obavezno i besplatno – za đake skoro obavezno, za prosvetne radnike skoro besplatno.

Vladica Cvetković je akademik SANU i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta.