Suština problema

Samozvani huligan Aleksandar Vučić nikada nije prežalio devedesete. Zato sada pokušava da rekreira devedesete u onom jedinom ambijentu koji mu je preostao – u Srbiji nikad manjoj, nikad slabijoj i nikad više devastiranoj, do čega je doveo upravo on sa svojim kompanjonima.

Prošlo je prelepo vreme devedesetih kada je, kao Šešeljev potrčko, obletao po brdima iznad opkoljenog Sarajeva, što je najbliže nekom ratištu što je ikada bio, prošlo je vreme kada je potpuno nekažnjeno pozivao na ubijanje 100 muslimana za jednog Srbina i kada je, na kraju krajeva, doživeo vrhunac tadašnje političke karijere, postavši ozloglašeni ministar informisanja i uselivši se u državni stan dok su na ratištu ginuli oni koje je upravo on nahuškao na rat.

Sarajevo je danas, sa svim ranama koje još uvek zaceljuje, ipak živo i zdravo, velikosrpska huškačka politika doživela je poraz na svakom frontu na kojem je pokušala da se vaspostavi, a ozloglašeni ministar informisanja napredovao je i u karijeri i u nekretninama, ali nikada neće dosanjati svoje radikalne šovinističke snove.

Toga je bio svestan od nultog dana svoje patetične vladavine, pa je od istog tog dana krenuo u rehabilitaciju svih mogućih i nemogućih secikesa, lopuža, jajara, kriminalaca, osuđenih i neosuđenih ratnih zločinaca, okupio je krem de la krem ljudskog taloga koji je preživeo devedesete i koji je, kada je shvatio da je opasnost prošla, počeo da promalja njuške iz svojih pacovskih rupa. Ako već nije mogao da napravi radikalnu Veliku Srbiju, neka napravi makar Srbiju radikalnom. Ako već nije mogao da istrebi Hrvate, Bošnjake i Albance, daj da makar istrebi političke neistomišljenike u Srbiji.

Počev od Aleksandra Vulina preko Dragoslava Bokana pa sve do bizarluka tipa Siniša Vučinić, za sve njih se našlo neko mesto u ovoj prćiji na kreku u koju je Vučić pretvorio Srbiju u proteklih 13 godina. Potonji Vučinić je nedavno na paradržavnom propagandnom TV kanalu Informer najavio ubistvo studenta Pavla Cicvarića, probijajući novo dno u jakoj konkurenciji SNS poslenika koji poslednjih meseci pokušavaju da pošto-poto sačuvaju urušavanje gangrenozno istrulelog naprednog sistema. U tom nastojanju oni više nemaju apsolutno nikakvih granica i osećaja čak ni u kontekstu potpuno poremećenih i izvrnutih (bez)vrednosti ćaci-nacije. Nekad bi se još i našao neki genije u tom trustu mozgova da kaže „Ej, ljudi, ajde nemojmo to, možda je malo previše“, ali sada nema te ideje u mesidž boksu koja je dovoljno glupa da neko na nju stavi veto.

Vlasnik Informera Dragan J. Vučićević na dnevnoj bazi vređa i targetira koga god stigne, nedavno je pokazivao intimne fotografije studentkinje i komentarisao ih uživo u programu, a malo pre toga je gledao snimke grupe policajaca kako nemilosrdno batinaju dete na ulici i smejao se do suza. Mislili smo onomad da je intervju sa silovateljem odvratnost koju Vučićević neće uspeti da dostigne i nadmaši, ali ipak je uspeo u tome i to ne samo zato što nema apsolutno nikakvog skrupula, stida, srama i blama, već i zato što je očaj u redovima vlasti i pripadajućih paradržavnih (ili bolje reći dubokodržavnih) struktura toliki da ništa nije „previše“. Donekle je to i razumljivo. Kad padnu, ne gube samo vlast već i slobodu. A najsvežiji primer Nepala pokazao je, po ko zna koji put, da diktatori u bežaniju najčešće ne vode ni rodbinu, a kamoli sluge koje bi prodale i rođenu majke onome ko ponudi dovoljno.

Zbog svega ovoga je od presudne važnosti da sa porazom Šešeljevog potrčka jednom zauvek bude poražena i kompletna Šešeljeva politika, sve ono što ona predstavlja i podrazumeva. Trideset pet godina je urnisala ne samo Srbiju, već ceo region, ako je za vajdu, dosta je. To ni Nepalci ne bi podneli.