Sve nam se živo raspada

Dan je bio raj za kreatore sadržaja na društvenim mrežama, kako je na Tviteru mudro primetio @kaldrmas. U razmaku od svega par sati saznali smo da je neki čovek vozio auto-putem u kontrasmeru, da su navijači proslavljajući kup najverovatnije zapalili autobus sa fudbalerima (da stvar bude smehotresnija – svog kluba) i na kraju da je pala konstrukcija na bini neke od brojnih kulturno-sportsko-etno-turističko-razvojno-svetleće-vašarskih manifestacija i povredila dvoje ljudi.
Šta ima još? Ko prati prvu građevinsku TV sapunicu na svetu – „Koridori X i XI“ – upoznat je sa aktivnostima tamošnje vile Ravijojle koja mesecima pokreće klizišta, kojima za noć razgradi što kralju Vukašine za dana sagradi.  Trebalo bi ovde pomenuti i beogradsku Slaviju koja je počela da se raspada valjda još pod nogama svečane svite koja ju je otvorila. A ako je ko prošao uglom Resavske i Bulevara kralja Aleksandra nakon malo jače kiše, mogao je da vidi, ja ga od milja zovem, Resavsko jezero koje se formira na trotoaru jer koncept slivnika još nije pristigao u naše krajeve.
Taj Bulevar, inače, renoviran je još za vakta Heteronačelnika Đilasa. To „renoviran“ treba shvatiti u „intencionalu“, u Srbiji specifičnom budućem vremenu izgrađenom mahom od najboljih namera i najboljih ideja u kojem sve funkcioniše kao u Švedskoj, ali kojem uvek neki šejtan doaka. Vreme koje nikako da nam se desi i u kojem, kao društvo, živimo već decenijama.  E taj Bulevar je isto počeo da se pod nogama Beograđana raspada dva-tri dana po puštanju u promet i to najviše zato što su nezahvalni Beograđani, vrlo nenamenski, hodali po njemu svakodnevno.  Ali takav smo mi narod, na jeftin daljinski navlačimo najlon da ga čuvamo, a po skupoj ulici bahato hodamo kao da sutra ne postoji. I onda normalno da se pokvari.
No, nije Bulevar jedina ulica u Beogradu koja se raspada. Raspada se plato na početku Knez Mihailove od Albanije do početka Sremske ulice, ili popločani prilazi Hramu Svetog Save na Vračaru, gde valjda nema jedna ploča da se ne klima i ne raspada. Ostavićemo ovde praznu liniju da svako upiše svoju omiljenu raspalu ulicu u Beogradu.
E sad, čemu ova kratka enciklopedija javašluka? Zbog toga što postaje sve evidentnija brzina kojom regresiramo – od društva koje je po belom svetu gradilo velelepne brane, puteve i mostove do bašibozuka koji ne ume da se snađe sa klizištem i koji već generacijama gradi jedan auto-put. Ako ne umemo da napravimo ravnu ulicu, slivnik za vodu i pločnik koji ne klacka – što su sve izumi poznati antičkom građevinaru, šta umemo? Ako naš glavni grad ne ume da angažuje firmu koja ume da betonira, šta ume?
Izgleda, sve manje toga. Ko je čitao pismo Svetlane Bošković, majke preminule novosadske novinarke, srpskom ministru zdravlja, mogao je da vidi koliko sve manje umemo u zdravstvu. Neverovatni slučaj građanke Vršca koja je godinu i po dana imitirala pedijatra, toliko uspešno da joj je čak dat i stalni posao, inače nedosanjani sanak većine „pravih“ pedijatara, takođe je jedan od dokaza da sve manje umemo sve što nije korupcija.
Ko je gledao skandalozno loše prenose Evrovizije, devetomajske parade i venčanja Megan Markl i princa Harija na javnom servisu, mogao je da shvati da sve manje umemo i televiziju. Ko je gledao rezultate naših PISA testova, mogao je da vidi koliko sve manje umemo u školstvu. Ko je morao nekog da zaposli ovih dana, i imao nesreću da mu se na oglas jave mladi, mogao je da vidi koliko sve manje možemo na tržištu rada. Onaj ko je pratio sagu oko dvorca na vrhu Kopaonika ili čuvenu Savamalu, mogao je da vidi da sve manje možemo i kao država, da ima jačih od države i da nam apsolutno ništa nije sveto koliko evrić u džepu.
Onda nekako i ne bi trebalo da nas puno čudi što niko ne ume da napravi tu ravnu ulicu ili da učini da voda s trotoara slivnikom ode u kanalizaciju, ili da montira binu, ili da odabere pravu traku na auto-putu ili zaposli pravog pedijatra… Kako kad su se svi koji to znaju razvejali (s pravom) po Štutgartima, a nas ostavili sa Ekipom. Baticama i kumov’ma, ortac’ma i drugim im saučesnicima kojima je ovakav sistem jedini povoljan i jedini unosan.
Šta je meni ovde najstrašnije? Što je, vrlo izvesno, danas bolje nego što će biti sutra i što će danas, ma koliko nam teško bilo, za pet godina biti ideal kojem težimo. Nego, da. Bila lepa Megan na svadbi, jelda? I Dejvid Bekam baška.