Svemirsko maštanje

Nije šala, premda se desilo na Dan šale.

Dok je silesija raspoloživih američkih raketa išla prema Iranu, jedna od njih se ipak usudila da 1. aprila 2026. godine ne krene prema Teheranu, već je otišla u pravcu Meseca. I sad ide opšte mesto: „Artemis 2“ je prvi let sa posadom van niske Zemljine orbite još od „Apola 17“, a što se dogodilo još davne 1972. godine. Pola i kusur veka je ljudskoj vrsti bilo potrebno da ponovo pošalje nekoga u misiju neposrednog svedočenja i time najpraktičnijeg dokazivanja da je Zemlja okrugla. Što, naravno, ne dokazuje ništa: jer Jutjub kaže…; jer na Fejsbuku piše…; a i Vajber grupa tvrdi. Digitalna revolucijo, eve nas.

Dobro to, nego: izgleda da svemir, dakle, možemo smatrati donekle dostupnijim no što je to u poslednje vreme bio. I razumno je očekivati da će se u nekakve svemirske avanture jednoga dana uključivati i one zemlje za koje put u svemir do sada nije bio moguć. Pa recimo naša zemlja – zašto neka raketa ne bi i odavde poletela u kosmos? I ostavimo na stranu sad već prastaru floskulu da je ovo parče Balkana naseljeno Nebeskim narodom, te da bi to mogao biti razlog. Ne, daleko je veći razlog u tome što se svemirska istraživanja mogu očekivati tamo gde je razvoj nikad veći u savremenoj istoriji, gde se mudro odoleva svetskim krizama i izazovima, i gde postoje sad već skoro neprebrojivi stubovi stabilnosti i međunarodnog prijateljstva. Na kraju krajeva, EXPO ima četiri slova, kao i NASA. Samo zlonamerni ne žele da uvide jačinu te simbolike.

A i ako ćemo pravo, odlazak nekakve ovdašnje ekspedicije u svemir mogao bi olakšati (ovo)zemaljske muke koje se osećaju pri dobijanju nekih naizgled jednostavnih uvida. Jer, recimo, i iz svemira se vidi da se BDP ne može beskrajno bildovati gradnjom ljudskih megaspratnih nastambi sa egzotičnim rečima u svojim nazivima, kao što su „Royal“, „Maison“, „Garden“ i ostala afrodizijačka imena ovdašnjeg građevinskog dunđeraja i investitorskog vizionarstva. Svemir bi, ređajmo dalje nasumice, pomogao i da se iz njega lepo vidi kako su Mađarska i Srbija dve zemlje donekle sličnog sistema ali odnekle različitih izbornih pravila, te da „mađarski scenario“ ovde ne bi osvojio Oskara. Napomena: u prethodnoj rečenici ne postoji nikakva nezakonita dvosmislenost – čitati baš kako je napisana i na šta se bukvalno odnosi. Akademija, nagrada, taj rad.

Valja, svakako, napomenuti da bi izbor posade ovde donekle mogao biti „izazov“, što bi rekli fensi menadžeri. Valjalo bi poslati neke za misiju osposobljene naučnike, kao i njima kompatibilne spretne i sposobne astronaute, obučene i kadre da se suoče sa neočekivanim nedaćama putovanja u kosmos. To bi u prevodu reklo da u izboru posade ne bi pomoglo članstvo u vladajućoj partiji i/ili debeo dosije za ucenjivačku podobnost, kao ni poznavanje (ili makar simpatisanje) nekog bitnog iz „Državnog Vrha“. O posedovanju katedre na nekakvom novoosnovanom Fakultetu Kosmičkih Studija i da ne govorimo. Ne bi pomoglo čak ni novčano mito od strane nekoga ovde nagloobogaćenog, koji bi hteo da vidi i Mesec, kad je već video Maldive, Maserati, Majbah, Manekenke; ili šta god već da je takođe „na M“… Posada, dakle, teško da bi se bez muka sastavljala. Možda, eventualno, da se organizuje nekakav rijaliti, gde bi se kandidati međusobno pljuvali i vređali, pa ko dobije najviše SMS-ova, taj ide u Pravcu Meseca. U PM, skraćeno. Kao u Skupštini, otprilike.

A i da ne grešimo dušu više, samo jedna osoba zaslužuje da sa skoro adekvatne visine pogleda sve nas ovde dole, te da nam se odatle obrati, sve lebdeći u bestežinskom oslobođenju od nepotrebnih stega gravitacije. Pa da, ima li išta logičnije od toga da najmoćniji čovek u našoj zemlji, uz pomoć takođe moćnih raketa, svoj najviši položaj dodatno potvrdi i bukvalno najvišom tačkom na kojoj se neko ovdašnji našao? I pre no što neopreznom i dekoncentrisanom čitaocu padne na pamet da bi se takva misija – a po takvom putniku –  mogla nazvati i „Avtemis“, odbacićemo sa gnušanjem takve insinuacije i podsetićemo da je u ovoj zemlji najmoćniji čovek po zakonu – premijer.

I sad tu idu logična pitanja: da li će taj (svemirski) premijer biti baš neko ko je na toj funkciji u ovom trenutku; ili će se i tu nešto menjati veoma uskoro; kada bi datum te promene mogao biti; sa kojim izgovorom ili obrazloženjem; a i koji će biti rezultati, dometi i posledice svih budućih manevara na tu temu? Odgovori na neka od ovih pitanja se otprilike isto toliko teško mogu dobiti kao i da smo pitali da li će odavde poleteti neka raketa u svemir. Što nas, ipak, ne sprečava da se zamislimo.

O svemiru i svemu tome ostalom.